Quentin Tarantino jedan je od najvećih i najuticajnijih reditelja ne samo u Americi, nego i šire. Nagrađivan mnogo puta, važi za jednog od najvećih filmofila među rediteljima. Ta njegova gotovo pa dečija ljubav prema filmu rezultirala je ostvarenjima od kojih mnoga imaju kultni status. Kao i mnogi veliki reditelji uspeo je da kreira autentičan i prepoznatljiv filmski jezik u kom su nasilje, dobra muzika i duhoviti dijalozi samo neki od prepoznatljivih segmenata.

Piše: Vedran Grahovac

Prošle godine na festivalu u Kanu njegov najnoviji film „Bilo jednom u Holivudu“(Once upon a time…in Hollywood) imao je svetsku premijeru nakon čega je dobio osmominutne ovacije. Nakon toga usledile su pohvale i nagrade, ali i podeljena mišljenja oko samog filma. Kruna uspešne godine za Tarantinov film jesu i osvojena tri „Zlatna globusa“ i iščekivanje Oskara gde je jedan od glavnih favorita sa deset nominacija.

Radnja filma smeštena je u Los Angeles u 1969. godinu, gde pratimo filmsku zvezdu Ricka Daltona i njegovog dublera kaskadera Cliffa Bootha. Pored poslovne saradnje njih dvojica su već godinama prijatelji i puno više od saradnika. Nakon što je preživeo period koji zovemo zenit karijere, Rick Dalton polako tone kako na poslovnom tako i privatnom planu. Često pije, zaboravlja tekstove na snimanjima, postajući svestan kraja svoje glumačke karijere. Nakon razgovora sa producentom, Schwarcom dobija tračak nade i odlazi u Italiju da snima špageti vesterne.

Uporedo sa tim pratimo i život mlade holivudske zvezde u usponu Sharon Tate, koja je na početku karijere i koja je supruga poznatog reditelja Romana Polanskog. Kako su Tate i Dalton komšije, na neki čudan način će ih sudbine povezati, a što će imati za posledicu događaj koji jedan od ključnih za radnju ovog filma. Kao i u „Nemilosrdnim gadovima“ i ovde Tarantino polazi od stvarnih istorijskih događaja koje koristi kao jedan od motiva svog novog filma. Taj događaj je ubistvo trudne Sharon Tate koja je izbodena nožem od strane pripadnika hipi pokreta, na čijem čelu je bio Charles Manson. I ovoga puta, dakako, Tarantino nudi svoju verziju događaja prikazujući nam tipičan tarantinovski rasplet. Iako je „Bilo jednom u Holivudu“ između ostalog posveta mladoj i lepoj Tate, motiv njenog ubistva samo je jedan od delova koji čine strukturu ovog filma.

Prvenstveno, „Bilo jednom u Holivudu“ govori o jednoj glumačkoj karijeri, onome šta je bila i onome šta je sad. Ta karijera, kao i mnoge, zapravo je prolazna, ima svoje uspone, ali i padove. Ona je profesija, ali život. Onaj život koji neprestano teče, podsećajući nas na naš rok trajanja i to koliko je u stvari sve prolazno. Prolaznost te slave prikazana je kroz lik Ricka Daltona, koji bez obzira na sve pokušava da se vrati na stare staze. U tom smislu, posveta je ovo glumi i glumačkom pozivu kao neizostavnim delovima naše ličnosti. One ličnosti koja zapravo diše glumu i defakto ne može bez nje.

Sa druge strane, ovaj film je najviše omaž Holivudu šezdesetih godina, televiziji i filmu uopšte. Svet tog Holivuda neverovatno upečatljivo donosi nam Tarantino postavljajući njegovo okruženje kao jednog od glavnih „junaka“ ovog filma. Televizijske serije, razna snimanja, kao i hipi pokret, samo su neki od segmenata koji čine svet koji kreira proslavljeni reditelj. Iako ne toliko kompletan kao neki od prethodnih tarantinovih filmova („Nemilosrdni gadovi“ ili pak „Đango“), „Bilo jednom u Holivudu“ je prijatan i pre svega zabavan za gledanje. Film je to u kojem je očigledno Tarantino istinski uživao dok ga je snimao, ili se bar se stiče takav utisak.

Pored tog nostalgičnog duha Los Angelesa šezdesetih godina koje sa lakoćom donosi Tarantino, jedan od najboljih segmenata jeste jak glumački kasting i role pojedinih glumaca. Leonardo DiCaprio i Brad Pitt sjajno su odigrali likove Ricka Daltona i Cliffa Bootha. Karakterno potpuno drugačiji čine jedan od najboljih filmskih tandema 2019. godine(uz Roberta Pattinsona i Willema Dafoea u „Svetioniku“.) I dok DiCaprio glumi Daltona, nervoznu, uspaničenu i depresivnu filmsku zvezdu koja gubi tlo pod nogama, Pitt kao Booth zapravo je sušta suprotnost. On je mangup, nonšalantan i ne sekira se često. Upravo ova uloga jedna je od onih za koje možemo reći da je možda i najviše „kul“ od svih muških u prethodnoj godini. Pittovu glumu prepoznala je i kritika, dodelivši mu „Zlatnog globusa“ za najbolju mušku sporednu ulogu.

Pored njih, treba izdvojiti Margot Robbie u ulozi Sharon Tate koja daje posebnu lepotu, lepršavost i šarm ovom filmu. Glumeći Tate, ona simbolizuje život, mladalačku energiju, donoseći posebnu dozu seksipila vrlo često prisutnu u filmovima Tarantina. Takođe, treba pomenuti epizodnu ali upečatljivu rolu velikana Al Pacina u ulozi producenta Schwarza. Kao jedno od najprijatnijih iznenađenja jeste mlada Julia Butters u sjajnoj, takođe epizodnoj ulozi Trudi Fraser.

Na kraju, možemo konstatovati da ovo nije najbolje od Tarantina, ali jeste film koji ima svojih svetlih segmenata i koji definitivno treba pogledati. Pun duha i nostalgije, obiluje mnogim zabavnim i tipičnim tarantinovskim scenama za one istinske filmske sladokusce. Sjajna gluma kao i u većini filmova ovog reditelja praćena je prikladnom i uglavnom odličnom muzikom. I kada ne daje najbolje od sebe Tarantino je veliki reditelj, čiji su filmovi obavezna lektira za filmofile.

Godina: 2019.
Režija: Quentin Tarantino
Scenario: Quentin Tarantino
Uloge: Leonardo DiCaprio, Brad Pitt, Margot Robbie, Julia Butters, Al Pacino
Žanr: drama, komedija
Država: Amerika, Velika Britanija, Kina
Trajanje: 161 minuta

Napiši komentar