Jovan Dučić je bio srpski i jugoslavenski pisac, pjesnik i diplomata. Jedan je od najznačajnijih pjesnika srpskog modernizma i najznačajniji liričar. Bio je i jedan od osnivača Narodne obrane, nacionalne nevladine organizacije u Kraljevini Srbiji. Prvu zbirku pjesama Dučić je objavio u Mostaru 1901. u izdanju mostarske Zore, zatim drugu u Beogradu u 1908. u izdanju Srpske književne zadruge. Pisao je dosta i u prozi: nekoliko literarnih eseja i studija o piscima, Blago cara Radovana i pjesnička pisma iz Švicarske, Grčke i Španije. Biran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, a za redovnog člana izabran je 1931. godine.

POZNANSTVO

Kada je poznah, nebo beše mutno,

vrti su mreli s bolnim nestrpljenjem;

Jesenje vode šumile zloslutno,

i sve očajno žurilo za mrenjem.

I mladost moja nije više znala

za dane strasti i trzanja njina:

U moju dušu njena sen je pala,

bleda i hladna, kao mesečina.

Glas njezin beše kô muzika tuge:

i zato mišljah, u slušanju mnogom,

samo na prošlost, na jeseni duge,

na hladna neba, i na tužna zbogom.

Poljubac njezin beše tih i ledan,

mramorni poljub; A kosa joj plava

odisala je setan miris jedan

bokora ruža koji docvetava.

I mnogo puta, u jutra, bez moći,

prenem se kao iz olovnih uza:

Ja ne znam šta sam snevao te noći,

ali mi oči mutne, pune suza.

Jovan Dučić

Napiši komentar