U sedmicama u kojima je Bosnu i Hercegovinu, kao i najveći dio svijeta, pogodila epidemija korona virusa, osim dramatičnog zdravstvenog aspekta, kompletna situacija dobila je i zabrinjavajuću ekonomsku dimenziju. Kada je riječ o Republici Srpskoj, jedna od kontroverzi jeste i nepostojanje Robnih rezervi u očiglednim kriznim okolnostima.
Piše: Saša Bižić
Na početku razgovora za eTrafiku, ekonomskog analitičara Zorana Pavlovića pitamo da li je ovakav model pripreme za vanredne situacije uopšte bio održiv, uzimajući u obzir i iskustva iz regiona, ali i činjenicu da su se za ovo javno preduzeće, a ranije direkciju u sastavu resornog ministarstva, prije stečaja uglavnom vezivale korupcijske afere, kojima je, prema određenim procjenama, Srpskoj nanesena šteta veća od 100 miliona KM.
“Mislim da robne rezerve moraju postojati na nivou entiteta kao oblik sigurnosti za snabdevanje građana i kompanija koje proizvode hranu, te esencijalne robe potrebne građanima u vanrednim situacijama. Ova potreba je posebno velika jer nemamo javne, državne firme koje proizvode ulje, šećer, brašno, nemamo rezerve žita i kukuruza, nemamo rezerve stoke i drugih potreba za uredno snabdevanje građana u vanrednim situacijama”, kaže Pavlović.
Kako gledate na upotrebnu vrijednost Zakona o interventnim nabavkama, koji je u RS usvojen kao alternativa ugašenim Robnim rezervama. Može li taj mehanizam biti efikasan u krizama kakva je aktuelna, sa koronom?
Lako je doneti Zakon, ali ako on nije održiv i efikasan u realizaciji – a sada imamo takvu situaciju – mislim da se taj koncept mora ili unaprediti ili promeniti. Odabrani trgovci i potencijalni snabdevači su poslovni subjekti koji zavise od tržišne situacije i veoma teško će održati obećanje ili obavezu da na lageru čuvaju dogovorene količine “strateških” roba koje trebaju građanima.
Osim toga, da li i ko kontroliše njihovu raspoloživost? Da li se sam Zakon sprovodi u praksi? To su pitanja za resorno ministarstvo i mi, na žalost, nemamo transparentne podatke o ugovorima po osnovu tog zakona, kao ni stanje raspoloživosti ugovorenih količina roba.
Zvaničnici u RS, od premijera pa nadalje, apeluju na građane da ne stvaraju zalihe najčešćih potrepština za domaćinstvo, od osnovnih prehrambenih artikala do sredstava za higijenu, uz tvrdnje da uopšte nije riječ o deficitarnim proizvodima. Kako gledate na ograničenja količine namirnica koje će se individualno moći kupovati? Da li se ta mjera može nazvati racionalizacijom ili ima suprotan predznak?
Svako neracionalno ponašanje, pa i prekomerna kupovina brzo se završava, jer kupci su nabavili potrebne količine ili će ostati bez novca za dalje velike kupovine. Samo racionalisanje u ovom momentu nije neophodno, ali je moguće u slučaju nestašica roba, što za sada nije slučaj. A ako bi se sprovelo, u praksi će lako voditi stvaranju crnog tržišta, kao i uvek kada se donose administrativne mere bez dobrih procena efekata.
Da li je neophodna rigoroznija kontrola nad poslovanjem, maržama i cijenama većih trgovinskih lanaca u RS i BiH, uzimajući u obzir značajno veću potražnju za skoro svim artiklima i mogućnost da vrlo brzo ostvare ekstraprofite? Ima li rasprava o tome isključivo etički predznak ili je kod enormnih prihoda u ovakvim okolnostima diskutabilna i legalna osnova?
Potrebno je rigorozno kontrolisati sve snabdevače osnovnim životnim namirnicama, voćem i povrćem, kao i njihove nabavne cene, kako bi se izbeglo ostvarivanje ekstra zarada prodavaca te robe na tržištu.
Kako nemamo instrument “robne rezerve”, jedino što možemo jeste kontrola i javno objavljivanje na webu onih koji zloupotrebljavaju situaciju, kako bi se i etički kodeks stavio u prvi plan.
Predsjednica RS pomenula je mogućnost formiranja Fonda za pomoć privredi. Iako je za sada uopštena, bez konkretnih detalja, da li takva mjera, ako se realizuje, kao i one koje su već u opticaju, mogu da pomognu ekonomiji u Srpskoj da „preživi“ ovaj period, tokom kojeg je značajan broj poslovnih subjekata spriječen da uopšte radi?
Formiranje fonda za pomoć privredi je neophodno, i to tako da se svi planirani kapitalni projekti odlože na godinu dana, a planirana sredstva usmere u Fond. Takođe se mora inicirati punjenje fonda putem traženja moratorijuma od godinu dana na sve međunarodne obaveze koje entiteti i BiH imaju za ovu kalendarsku godinu od stranih finansijera, te da se ta sredstva takođe upute u Fond.
Važno je da se lista privatnih preduzetnika, doo i velikih kompanija formira preko komora, kako bi se onim redosledom i iznosima koje definišu strukovna udruženja vršila isplata na bazi raspoloživih sredstava. Dakle, Fond na nivou Republike Srpske, a raspodela prema listama Privredne komore, Komore preduzetnika i drugih asocijacija.
Kako ocjenjujete primjedbe iz vrha RS na račun Centralne banke BiH – pa i SDA, najuticajnije stranke u Federaciji, kojoj se pripisuje politička kontrola nad CB – da je tzv. obavezna rezerva nepotrebno visoka i da je zbog toga u Centralnoj banci „zarobljeno“ 2,5 milijarde maraka, koje bi trebalo usmjeriti ka privredi i građanima?
Obavezne rezerve su mehanizam Centralne banke u svakoj zemlji. Smanjenje obaveznih rezervi može pomoći bankama i drugim finansijskim institucijama da u sledećem periodu raspolažu sa više gotovog novca za plasman po svim postojećim procedurama.
Iznos o kojem se govori, oko 2.5 milijardi KM, uz želju da se oslobodi, ne može se koristiti za potrošnju vlada, već su to sredstva koja ostaju za finansijske institucije. A sadašnje stanje je da u bankama već ima i više sredstava nego što se može plasirati, pa se ta mera ne bi direktno ticala finansiranja ili mogla koristiti za finansiranje građana, privatnih preduzetnika i firmi.
S druge strane, šta mislite o apelima Centralne banke i drugih institucija, upućenih građanima – da ne podižu sve iznose koje imaju na računima? Može li ta dimenzija panike, koju smo ranije viđali i na drugim meridijanima, da komercijalne banke učini nelikvidnim i ugrozi ovdašnji finansijski sistem, ako kriza potraje i sve dobije šire razmjere?
Svako nekontrolisano ponašanje građana u vanrednim situacijama može destabilizovati finansijski sistem, jer ti odlivi nisu “planirani” u poslovanju finansijskih institucija. Novac je za banke roba, kao i svaka druga, koja se mora plasirati, pozajmljivati, i od plaćene kamate živeti u bankarskom sektoru, a vraćeni krediti, pozajmice, ponovo se dalje pozajmljuju, kreditiraju.
S druge strane, likvidnost, raspoloživost novca, i solventnost, raspoloživost sredstava za podmirenje obaveza, moraju se planirati kako kod firmi, tako i kod banaka. Mislim da se kod nas može smatrati da je sistem stabilan, ali u ekstremnim uslovima likvidnost se može ugroziti, ako stanje dugo traje.
