Fotografija pod nazivom “Koncert” donijela je banjalučkom fotografu Vedranu Ševčuku Alfu pobjedu u kategoriji Kultura i umjetnost Memorijalnog foto-konkursa „Goran Terzić“. Priznaje da nije očekivao nagradu, ali mu je drago što je žiri odlučio da se među najboljima pronađe i njegov rad.

Piše: Snježana Aničić

Ševčuk je zaposlen kao fotograf portala Mondo. Fotografija je njegova ljubav još od djetinjstva, zbog čega je odlučio da završni srednju školu za fotografskog tehničara. Bavi se reportažnom, dokumentarnom i stage fotografijom. Osim fotografije, bavi se i video-produkcijom. Radio je spotove za nekoliko muzičara. Prije nekoliko godina, u saradnji sa Teom Jagodić, napravio je fotografiju koja se našla na naslovnici portala Nacionalna Geografija. Da nije stvar o malom uspjehu, govori i to što je fotografija danima bila među najpopularnijim u svim kategorijama pod kojima je naznačena.

Foto konkurs „Goran Terzić“ postoji nekoliko godina, ali je ovo prvi put da ste poslali svoje fotografije. Zašto ste odlučili da učestvujete? Hoćete li svoje radove i dalje slati na naš konkurs?

Ovo mi jeste prvi put, ali ne i posljednji da učestvujem na ovom konkursu. Nije da nisam htio učestvovati, ali problem je bio u mojoj neorganizaciji. Objavi se konkurs i te danas ću poslati fotke, te sutra ću i danas, sutra, danas, sutra i prođe rok za slanje. Tako da, mogu biti zahvalan COVID-19 i totalnom zaključavanju grada, dosadi i ostalim ne toliko dragim stvarima koje su se desile u posljednjih nekoliko mjeseci, gdje sam odvojio tri dana da prođem kroz arhivu od posljednjih godinu dana, da napravim grubu selekciju, te onda da lagano filtriram svoje radove dok nisam došao do jedne ili dvije po kategoriji.

Vaša fotografija je najbolja u kategoriji Kultura i umjetnost. Kako je nastala?

Ko god prati moj rad, zna da je jedna od mojih omiljenih grana fotografija „stage“ fotografija. Prvi pravi anganžman kao stage fotograf sam imao davne 2007. godine na “ExYu Rocks!” festivalu koji se dešavao na Krupi na Vrbasu, i od tada ljubav i iskustvo samo rastu, a samim time i mogao bih reći, na neki način, i izdvajanje od kolega fotografa i građenje imena u tom pravcu.

Fotografija je nastala na koncertu Petra Graša gdje sam angažovan kao zvanični fotograf. U jednom trenutku sam vidio da publika vadi telefone i da kreće da snima njegov nastup. Danas niko ne diže i pali upaljače, nego se koriste blicevi telefona, te mi je neki instinkt rekao da stavim široki objektiv i odem skroz iza njega. Digao sam aparat visoko koliko sam mogao i nadao se da će reći da upale bliceve. Nije prošlo nekoliko sekundi on je izgovorio „upalite bliceve“ i to je bilo to. Svjetlo na stage-u sam izmjerio čim sam došao iza, te pripremio podešavanja na aparatu za tu situaciju. Čekao sam samo pravi njegov pokret, neku interakciju sa publikom i prilikom dizanja mikrofona u vazduh i okretanja prema publici, to je bilo to! Škljoc i nadati se da su bogovi nasumičnih dešavanja (jer je stage fotografija jedna od grana fotografija gdje se najmanje mogu kontrolisati uslovi) na mojoj strani. Bili su!

Na konkurs je pristiglo 855 radova, a izabrano je 95 najboljih. Koliko Vam znači ovo priznanje? Jeste li očekivali da ćete biti nagrađeni?

Znači, i te kako znači. Ko god kaže da mu neko priznanje iza kojeg stoji stručni žiri ne znači, taj laže! Iskreno, nisam se nadao nagradi, ali sam imao osjećaj da će se bar jedna od fotografija naći na izložbi, što je isto tako veliki uspjeh sam od sebe! Još jedan od razloga zašto mi je veoma bitno je to što je konkurs u ime pokojnog kolege Terze, kojem sam ostao dužan jednu fotografiju. Naime, jednom na terenu (on je radio za „eTrafiku“, ja za „Mondo“) smo se sreli i ja sam napravio njegov portret. On je tada vodio Facebook stranicu „Ljudi Banjaluke“. Sutradan smo se sreli na drugom terenu i rekoh mu: “Ne stigoh ti poslati tvoj portret”, a on meni: “Ma, nema veze, ima vremena, poslaćeš“. Nažalost, preminuo je nakon dva dana.

S obzirom na to da radite kao fotograf u „Mondu“, šta Vam je draže – fotografisanje za portal ili ono poslije radnog vremena? Koja je razlika?

Zavisi od vrste terena, npr. za neki svoj gušt u fotografiji nikada ne bih otišao u skupštinu, ali opet sam rad za „Mondo“ je dosta dinamičan i kreativan, jer pored ovih klasičnih (da ne kažem dosadnih) političkih dešavanja radimo dosta i oko turizma, sporta, kulture, hrane, tako da fotografisanje i za sam portal je veoma često jednako zanimljivo i drago kao neko koje radim mimo radnog vremena. Poslije radnog vremena, volim malo eksperimentisati, ako nabavim neki novi dio opreme, pozovem nekoga u šetnju i na kafu, te smaram da malo poziraju. Naravno, nikome to ne bude teško.

Šta Vam najviše smeta u poslu?

U poslu kod nas mi najviše smeta nemogućnost naplate posla koliko treba da se naplati. Glavni krivci su to što narod ili nema novca da plati koliko treba, ili nepoštovanje same profesije. Fotografska oprema je ekstremno skupa, profesionalni fotograf u ruksaku na leđima ima minimalno 10.000 maraka opreme i godine iskustva iza sebe. U BiH je opremu veoma teško nabaviti, te je nerijetko i dosta skuplja nego u ostatku svijeta, jer kod nas nema nijedan direktni nabavljač ili predstavništvo koje nabavlja direktno „iz fabrike“. To su obično prodavnice koje nabavljaju robu iz druge, veće, prodavnice, koja nabavlja od drugih, a ovi iz fabrike, tako dok se svako ogradi za neki procenat, ma koliko god on bio sitan na kraju dođe osjetno viša cijena do samog kupca.

Živimo u vremenu kada se fotografije često kradu ili preuzimaju bez potpisa autora. Kakvo je Vaše mišljenje po pitanju ovog problema?

Ne samo fotografije, nego i ostala autorska djela! Moje mišljenje je da treba tome stati u kraj, ali  nažalost mi nemamo kritičnu masu fotografa koja će se pobuniti, kao što je to bio slučaj u Srbiji prije koju godinu (sam Beograd ima puno više ljudi koji žive od fotografije, nego kompletna BiH) i samim tim natjerati izmjene i dopune zakona o kršenju autroskog djela! Nadam se da će doći do nekog koraka unaprijed, ali kada tačno teško je znati.

Poznato je da radite i sa Teom Jagodić. Kako je došlo do toga i koliko je bitno da fotografi sarađuju?

Teu poznajem godinama i smatram je svojom najboljom drugaricom, tako da saradnja sa njom je više druženje koliko god to bilo poslovnog tipa. Saradnja fotografa je bitna. Npr. ja ne gledam ostale fotografe kao konkurenciju, gledam ih kao kolege, jer desiće se meni da ne mogu negdje ili nešto uraditi, pa ću preporučiti nekoga od kolega, isto tako i oni često rade. Kao konkurenciju treba samo gledati ljude koji rade bolje od tebe, te se truditi i učiti da vi napredujete, a samim time i saradnje se stvaraju same po sebi.

Koje karakteristike treba da ima jedan fotograf? Šta biste savjetovali onima koji su na početku?

Početnik treba da uči, da ne smatra da je time što ima DSLR, ili mirorless, postao profesionalac. Ja koji imam veliki broj godina bavljenja fotografijom iza sebe još uvijek svaki dan učim. Barem danas je lako doći do stručne literature i do raznih tutorijala svjetkih imena u fotografiji zahvaljujući internetu. Onima koji su na početku savjetujem da uče, da se igraju, da se ne ustručavaju pitati nekoga ko zna više, da se ne ljute ako im neko sa više znanja i iskustva ukaže na grešku, jer niko se nije rodio naučen, nego da tu kritiku iskoriste kako treba pa da se poslije jave i pitaju “Je li sada bolje, jesam li uspio/la popraviti ono što si mi rekao da ne valja?”

Šta je potrebnije za dobru fotografiju, oprema ili ideja?

Oprema od milion evra neće sama napraviti dobru fotografiju, ali će nekome ko je zna koristiti olakšati da je napravi.

Možemo li uskoro očekivati samostalnu izložbu?

Čuće se.

1 Komentar

Napiši komentar