Sarajlila Senad Mavrić, koji je sa Filipom Andronikom autor stripa „Ova mašina ubija fašiste“, jedan je od najpoznatijih strip-crtača i autora u Bosni i Hercegovini.
Tekst i foto: G. Dakić
Od 1984. pa sve do aprila 1992. godine bio je stalni saradnik u „Strip Art Featuresu“ kada je i postao zaljubljenik u devetu umjetnost. Studiranje je nastavio 1994. godine u Le Mansu gdje je dobio diplomu za umjetničko izražavanje, a studije završio u Orleansu (Francuska), na Institutu za vizuelnu umjetnost.
Bolest ga približila stripovima
U Sarajevo se vratio 1998. godine. Radio je na strip projektima „Noći“ (prvi bh. strip magazin) i završava strip „Mama, šta je to rat?“. Radu na stripu se vratio 2013. kada je u saradnji sa Filipom Andronikom uradio strip „Gangs-MS 13“. Nakon toga uspostavlja saradnju sa izdavačkom kućom „Delkur“ za koju je uradio nekoliko strip albuma, uglavnom u saradnji sa Andronikom.
Mavrić kaže da se stripom „inficirao“ kada i svi — u djetinjstvu. Nije, kako kaže, bio predan čitalac lektire kao mladi osnovac, a jedna kraća bolest ga je približila svijetu stripova.
„Bilo mi je dosadno. Našao sam nekoliko stripova i počeo sam da ih čitam. Dopalo mi se kako su likovi nacrtani, pa sam pokušao i sam da ih nacrtam i vidio sam da mi dobro ide. Mislio sam tada da je sve to do mojih očiju i da nešto bolje vidim od ostalih“, priča Mavrić za naš portal.
Neke stripove koje je čitao tada čita i danas, pogotovo Teksa Vilera, žestokog rendžera koji u društvu „stare kamile“ Kita Karsona, sije pravdu širom opakog Divljeg Zapada.
„Teksa i dan-danas čitam i uporno tražim jedan broj koji mi nedostaje. Teks je bezvremenski lik i nema nikakve nedoumice da ga mogu čitati sve generacije. Čitam zapravo sve živo i u svakom žanru nađem nešto što me zanima“, ističe naš sagovornik.
Prvi angažman
U posljednje vrijeme, dodaje on, čita sve manje američke autore. Odrastao je, kao i svi, uz Bonelija i „Stripoteku“, a kasnije je otkrio „Strip-art“. Tada je upoznao i ozbiljnije stripove poput Džeremaje, Bluberija, Bilala i Huga Prata. U djetinjstvu je u nekoliko navrata pokušao da nacrta strip. Imao je čak i svog Zagora, ali prvi pravi strip nacrtao je, kako kaže, tokom nesrećnih devedesetih.
„Želio sam, kao i svi, da kažem šta mislim o tome. I tada je nastala sveska ’Mama, šta je to rat?’ To je zapravo bila zbirka kratkih priča. Nakon toga je bilo nekoliko pokušaja, a onda sam prestao. Pisao sam povremeno scenarije, ali sam radio kao grafički dizajner deset godina, jer su se računi morali plaćati“, priča Mavrić.
Njegov susret sa Enkijem Bilalom, francuskim piscem stripova, vratio ga je prvoj ljubavi, baš kao i Filip Andronik sa kojim je pokušao nešto i da uradi.
„Filip je više radio karikature, a ja mejnstrim, pa smo se tražili ’između’. Uradili smo probni strip ’Puna šaka dlaka’ koji nije nikada objavljen, ali se nadam da će se i to jednom desiti. Poslali smo taj strip francuskom izdavaču i tada smo našli i prvi angažman“, prisjeća se Mavrić.
Glavni junak njihovog stripa „Ova mašina ubija fašiste“ je tenk. Scenario je nadahtnut filmom „Vinčester 72“ Entonija Mena. Tenk prelazi iz bitke u bitku i postaje „glavni junak jedne knjige“.
Crtanje stripova je veoma skupo
Senad kaže da bi mogao da živi od crtanja stripa kada bi se „zategao“ i kada bi imao više discipline. To, dodaje on, ne bi bio lagodan život, jer se svaki ugovor potpisuje na kratak period i niko ne zna da li će dobiti nastavak.
„Kada bi ugovori bili na pet godina, to bi bilo daleko lakše. Zbog toga radim strip kao dodatnu djelatnost. Za ljude koji puno troše materijal, strip ispadne veoma skup. Jedna olovčica koju koristim košta 4-5 maraka i ona se brzo potroši. Bavim se tuširanjem, odnosno više radim tintom i tušem nego olovkom. Samo u materijalu jedna tabla izađe 10-15 maraka“, priča Mavrić.
Senad je, naravno, i kolekcionar. Njegova kolekcija broji hiljade stripova, a kupuje ih i danas. U početku je kupovao samo potpisane stripove, ali je vremenom shvatio da njegova kolekcija neće biti bogata ukoliko se bude držao tog načela.
„Postoji mnogo stripova koji mi se dopadaju, a nemoguće je naći autora. Nema festivala da sa njega ne donesem kesu stripova. Ne mogu da čitam stripove na računaru. Znao sam neke brojeve skinuti sa interneta, pa ih nositi u knjižaru da se štampaju i uvežu. Volim pomirisati papir, pričati sa prodavcem, mijenjati stripove“, zaključio je Mavrić.
