Iako je veću pažnju stekao skulpturama u Starom Brodu, Bojan Mikulić se kao vajar ostvario kroz rad u Narodnom pozorištu Republike Srpske i mnogim izložbama u inostranstvu. Sa nedavno osnovanim Udruženjem građana PLURS, planira da pokrene projekte koji će poboljšati položaj i viđenje umjetnika u Republici Srpskoj.

Piše: Fedor Marjanović Foto: Bojan Mikulić

Vajar Bojan Mikulić je rođen u Novom Sadu. Akademiju umjetnosti završio je u Banjaluci, gdje živi i radi. Zaposlen je u Narodnom pozorištu Republike Srpske. Kada je došao u Banjaluku, mislio je da će ostati samo godinu dana. Ali, kako kaže, ostao je 16 godina. Nekoliko puta je odlazio u Ameriku na slikarske i vajarske izložbe. Tu su ga po prvi put zapazile organizacije koje su ga angažovale na polju vajarstva.

Iako na Akademiji umjetnosti Univerziteta u Banjoj Luci ne postoji katedra za vajarstvo, za njega se opredijelio jer je srodno slikarstvu. Smatra da čovjek treba nečim da počne da se bavi i to ga potom okupira. Sve je počelo kao „hobi“, da bi se kasnije profesionalno bavio time.

Do sada je bio nekoliko puta u SAD. Prvi put je otišao 2007. godine. Njegove skulpture su postavljene na šest javnih mjesta u Nju Jorku, Filadelfiji, Klivlendu, Nju Džerziju, a zanimljivo je da ni sam nije uspio da obiđe sva svoja djela koja su tamo izložena, pošto ih je radio u Banjaluci, a potom su poslata tamo.

Uglavnom radi biste. Njegov pravac je realizam.

„Dobar sam portretista. Portret mi je dobro išao i kao crtaču, pa se to prenosi na vajanje. Ljudi to primete, pa poručuju. Kako sve više radim, vidim koliko napredujem, tako da sam najzadovoljniji svojim poslednjim delima. Kritičan sam dosta prema svom radu, zato ne volim mnogo da izlazim u medije“, kaže Mikulić.

U Narodnom pozorištu Republike Srpske radi na proizvodnji scenografije. Bavi se scenom, rekvizitima, a nekada izrađuje i kostime. Skoro sve što gledaoci mogu da vide na sceni, Bojan je napravio. Često uređuje i scenografije za televizije i marketinške agencije. Jedan od njegovih najzahtjevnijih scenografskih radova je replika “Spomenika palim Krajišnicima” sa Šehitluka za predstavu Sabirni centar. Rad sa rediteljima i glumcima mu je veoma zanimljiv. Reditelji mu daju uputstva kojih se drži, ali mu ostavljaju dovoljno prostora za sopstveno umjetničko izražavanje.

Veću pažnju dobio je svojim radom na spomen kompleksu žrtvama Drugog svjetskog rata u Starom Brodu. U pitanju su skulpture u vodi. Ljudima koji su ga angažovali bilo je neshvatljivo da nema nikakvog traga niti obilježja jednom takvom događaju. Na tom projektu je radio veliki tim, a on se bavio vajarskim dijelom. Zadovoljan je kako je sve prošlo, iako vidi veliki problem u tome što je pristup kompleksu veoma težak. Može se doći brodom ili pješačenjem, ali smatra da svako treba da posjeti to mjesto.

Kompozicija se sastoji iz 32 skulpture specifične po tome što glavni dio, koji posmatrač može da vidi, izvire iz vode. Ona varira oko trideset centimetara, zbog čega je izabrao da se likovi vide od koljena pa do vrata. Livnica iz Smedereva je radila bronzani dio, a iz gorske službe spašavanja su ih postavljali, dok je on same figure konstruisao u svom ateljeu. Prilikom rada proučavao je istorijsku građu, video zapise i svjedočanstva ljudi koji su bili na mjestu dešavanja. Najveći utisak na njega je ostavila priča o četiri sestre koje su zagrljene skočile u vodu, tako da je najviše pažnje posvetio njihovoj predstavi. Kolegi iz pozorišta je baka pričala šta se tu dešavalo, tako da se vodio i njenim pričama. Trudio se da što više upije i da što vjerodostojnije prenese šta se dogodilo.

Jedan od velikih problema za vajarstvo je to što na prostoru Republike Srpske više ne postoje livnice.

„Ljudi koji su radili u njima i dalje su ovdje, ali nisu ničim motivisani da se opet počnu time baviti. To je veliki problem. Sigurno bi se istim poslom bavili da odu na drugo mesto. Žao mi je što se gube takve delatnosti, potpuno nepovratno. Čak ni novac nije problem, već više neka letargija. Prosto ljudi ne veruju da će moći da naprave bilo kakav posao“, objašnjava naš sagovornik.

Sarađuje sa livnicom iz Smedereva. Kada se napravi skulptura u glini, ona jako brzo ispušta vlagu i počinje da puca. Zato je bitno da se dva do tri dana nakon urađenog posla napravi kalup. Veoma je zadovoljan svojom saradnjom sa ovom livnicom, za koju kaže da je veoma ekspeditivna, čime se nadoknađuje nedostatak blizine, koja je inače od izuzetne važnosti.

Nezavidan položaj vajarstva i drugih likovnih umjetnosti Bojan Mikulić će pokušati da poboljša zajedno sa grupom drugih umjetnika.

„U Republici Srpskoj skulptura skoro da i ne postoji. Pokušavamo da je oživimo. Inače, ljudi u Banjaluci ne mogu da vide kako umetnik radi, bio on vajar ili slikar, kao što na primer u svim manjim ili većim gradovima postoje distrikti sa ateljeima u koje čovek može da zaviri i vidi šta se dešava. Ja sam iz Novog Sada. Na Petrovaradinskoj tvrđavi ima nekoliko desetina ateljea. Meni je to ostalo od vremena kada sam bio mali, kada sam mogao da uđem u njih, vidim sve i osetim te mirise. Od tada sam uvek gravitirao prema umetnosti. Voleo bih da to Banjaluka dobije, da deca i svi ljudi mogu da priđu i osete kako umetnik radi“, kaže Bojan.

Član je nedavno pokrenutog Udruženja građana PLURS (Pokret likovnih umjetnika Republike Srpske). Jedan od glavnih ciljeva Udruženja će biti da se podigne svijest o važnosti ovakvih prostora. Želja im je da dobiju prostor koji bi kasnije konkursima bio dodijeljen određenim umjetnicima da rade i budu “izloženi”. Već su dali prijedloge da se ovaj projekat realizuje na Kastelu. Iako ne zna da li će dobiti taj prostor, smatra da je ovaj kompleks najidealniji, pozivajući se na Petrovaradinsku tvrđavu.

„Pošto se tamo ovaj kompleks pokazao toliko dobar, u Novom Sadu se u centru grada pravi Kineska četvrt, gde će umetnicima biti dodeljeni ateleji i pozorišta. Prepoznali su veliki turistički kapacitet koji privlači mnogo ljudi u tome“, kaže Mikulić.

Ovakav projekat bi omogućio umjetnicima da se prezentuju i da lakše prodaju svoj rad, a pored toga bi se Banjaluci dala turistička ponuda, kojom trenutno oskudijeva. Bojan misli da je krucijalno da grad ove veličine ima jedan umjetnički distrikt.

„Sam umetnik izdvojen sa svojim ateljeom može da stvara, ali početkom prošle godine se pokazalo da u sklopu udruženja bolje funkcioniše. Mi želimo da stvorimo mesto gde će barem deset umetnika moći da radi. Ja sam mnogo produktivniji kada u atelje dođu moji prijatelji slikari da rade. Svojim sugestijama mi pomažu da uvidim koje korekcije treba da uradim, tako da smo jedni drugima mnogo korisni. Društveni život umetnika je jako bitan, znam pošto radim u Narodnom pozorištu. Pozorište nije samo stecište dramskih umetnika. Svi mi kad se skupimo razmenimo mnogo iskustava među sobom i sve je to edukacija. ‘Čovek i magarac više znaju nego samo čovek’, što bi se reklo“, kroz šalu zaključuje naš sagovornik.

Iako su postojala udruženja ovog tipa, koja su se jako brzo gasila, jer nisu mogli da postignu ono što su htjeli, Mikulić se nada da ovo neće biti slučaj sa UG PLURS.

Napiši komentar