“Prebrzo odrastaš. Desetogodišnjaci ne bi trebali slaviti rat i politiku. Trebali bi se penjati po drveću i onda padati sa njih.” (citat iz filma)

Piše: Vedran Grahovac

Tema Hitlera i njegove nacističke Nemačke korištena je u filmu mnogo puta do sada. Biografske drame ili pak ratni spektakli samo su neki od žanrova koje su reditelji koristili da obrade ove teme. Pored toga, postoje i oni koji su ovoj temi pristupali na drugačiji, duhovitiji način koristeći žanrove satire i komedije. Jedan takav pristup imao je i novozelandski reditelj Taika Waititi u svom najnovijem filmu”Jojo Rabbit”. Pored nagrade Bafta za najbolji scenario osvojio je i Oskara za Najbolji adaptirani scenario uz šest osvojenih nominacija.

Radnja filma smeštena je u Hitlerovu Nemačku i prati desetogodišnjeg dečaka Jojoa. On je polaznik jedne vrste “Akademije” za naciste, živi sa majkom dok mu je otac negde na frontu. Vrlo često razgovara sa imaginarnim prijateljem u liku Adolfa Hitlera koji ga savetuje kako da bude uzoran nacista. Uprkos činjenici da se Jojo istinski trudi ne može se reći da mu uloga naciste ide baš od ruke. Njegov život se u potpunosti komplikuje i menja kada u svojoj kući upozna Elsu, devojčicu Jevrejku, koja se u kući krije godinama. Vremenom, Jojo sa njom biva sve prisniji i ona mu polako razbija iluziju uverenja u koja slepo veruje.

Foto konkurs Goran Terzić

Iako nije tipičan istorijski film nego istoriju koristi da je ismeva kroz satiru i komediju, “Jojo Rabbit” je svakako  ozbiljno djelo iz koga se mnogo toga može naučiti. Zapravo, priča je ovo o detinjstvu, odrastanju pre vremena, ali i društveno istorijskom kontekstu koji nas formira kao ličnosti i određuje naše živote. Ti životi su kreacije drugih i unapred su određeni ideologijom kao vrhovnim načelom na kojem počiva društvo u kojem živimo. U tom društvu ne postoje ljudska prava, a pogotovo nešto što bi se moglo nazvati civilnim društvom. Temelji tog sveta zapravo su laž i manipulacija u koje naši junaci istinski veruju jer i nisu imali puno prostora za verovanje u drugačije. Mimo svoje volje oni su stavljeni na već utaban put satkan od mržnje prema drugima, što je jedan od glavnih postulata fašizma i nacizma kao takvog.

U tom smislu “Jojo Rabbit”je odličan prikaz hermetički zatvorenog društva okovanog politikom i jednim čovekom koji ima ulogu “Boga”. U tom društvu kolektiv je iznad individualnog, koje zapravo i nije moguće. Taj kolektiv je zbir bezličnih likova koji misle i rade isto i kojima nije data ni najmanja mogućnost da misle van nametnutih obrasaca ponašanja. Na neki način oni su “isprogramirani” nasleđem koje su dobili i identitetom koji počiva na raznim besmislicama, a koje uglavnom imaju za cilj da sve ostale predstave u što goroj varijanti. Svet fašizma i nacizma koji nam nudi Waititi defakto je radikalan i doveden do apsurda gde je preterivanje normalna pojava kako to često i biva u satirama. Zapravo, većina njegovih likova su karikature same po sebi. Upravo kroz takve likove i mnoge banalne situacije Waititi se ruga celom jednom društveno istorijskom poretku kao i sistemu.

Taj sistem upoznajemo iz perspektive desetogodišnjeg dečaka koji kao i svaki dečak tog uzrasta ne može da mrzi i bude ono što društvo od njega želi. Rastrgan između svoje istinske prirode nevinog i čistog stvorenja naspram društvenog obrasca u koji žele da ga pretvore Jojo je sve vreme zbunjen što kod gledaoca izaziva smeh i zabavu, ali i saosećanje. Kroz odnos sa Elsom on spoznaje da je moguć drugačiji svet od onog u kome živi, postepeno uviđajući da Jevreji i nisu toliko opasni i zli kako su mu pričali te da su poput svih ostalih. Bilo da se radi o realnom fašizmu i nacizmu ili onom koji kreira novozelandski reditelj, i jedan i drugi su mehur koji jednog trenutka puca i neminovno proizvodi nesagledive posledice. Pored spoljnih neprijatelja najveća žrtva takvog sistema jeste domaće stanovništvo kojem su ukradeni životi i sve ono dostojno čoveka.

Pored sjajne scenografije i kostimografije jedan od najboljih segmenata ovog ostvarenja jeste scenario. Bogat živopisnim likovima i urnebesno duhovitim dijalozima drži gledaočevu pažnju a naročito u prvom delu kada pratimo dogodovštine Jojoa iz “Akademije”. Za razliku od tog dela tempo kasnije  opada i prelazi u malo ozbiljniju priču u kojoj humor nije dominantan, a koju pratimo kroz odnos Jojoa i Else. Takođe, treba pomenuti i dosta dobar kasting gde pored mladog Romana Griffina Davisa kao Jojoa koji definitivno “nosi” veći deo filma, treba pomenuti i samog reditelja Waititija u ulozi neobičnog Adolfa Hitlera, kao i sjajnog i šarmantnog Archiea Yatesa koji tumači lik dečaka Yorkija. Za pohvalu su i Scarlett Johansson kao  majka Jojoa, ali i Sam Rockwell u ulozi neretko pijanog starešine.

Na kraju, možemo reći da je Waititi uspeo snimiti jedan od originalnijih i duhovitijih filmova prošle godine. Urnebesno zabavan, inteligentan, politički nekorektan, ali i emotivan, “Jojo Rabbit” se ruga Hitlerovom nacizmu i celokupnom društvu koje počiva na mržnji. Jedan je to od onih filmova sa velikim brojem sitnih detalja, onih na prvo oko nebitnih scena, koji zapravo pogađaju suštinu kritikujući sav besmisao fašizma i nacizma. Iako lagan i zabavan bavi se bitnim temama i apsolutno zadovoljava kriterijume one publike koja od filma traži puno više od zabave. Jedno od najprijatnijih iznenađenja prošle godine, “Jojo Rabbit” je film koji je preko potreban kako zbog same kritike i političke nekorektnosti, tako i samog žanra komedije i satire koji nemamo baš često prilike gledati.

Godina: 2019.

Režija: Taika Waititi

Scenario: Taika Waititi, Christine Leunens

Uloge: Roman Griffin Davis, Thomasin McKenzie, Scarlett Johansson, Taika Waititi, Sam Rockwell, Rebel Wilson, Archie Yates

Žanr: komedija, drama

Država: Novi Zeland, Amerika, Češka

Trajanje: 108 minuta

Napiši komentar