“Moja profesorka glume govorila je da je gluma dijagnoza. Kada sam posle godinu dana ponovo stala na scenu, shvatila sam o čemu je govorila. Pozorište se duboko uvuklo pod moju kožu. Kada su se svetla posle te, povratničke predstave ugasila, ushićeno sam sama sebi rekla: ‘To je to’. U tom ushićenju sam zapravo shvatila koliko mi pozorište znači i koliko sam povlašćena što sam među retkima koji rade ono što vole. Zahvalna sam što je tako.”

Piše: Vedran Grahovac, foto: privatna arhiva

Ovako razgovor za eTrafiku započinje Smiljana Marinković, glumica poznata svima koji redovno posećuju banjalučka pozorišta. Rođena u Novom Sadu, Smiljana je 2014. godine diplomirala na Akademiji umjetnosti u Banjaluci. Iste godine proglašena je najboljom mladom glumicom na Međunarodnom festivalu Zaplet u Banjaluci za ulogu u predstavi „Terapija“. Radila je i kao asistentkinja na Akademiji umjetnosti u Banjaluci, gde je stečeno znanje i iskustvo iz predstava pokušavala da prenese na mlađe kolege. Pored uloga u Narodnom pozorištu Republike Srpske, igra u dečijoj predstavi „Pustolovine Boleta Komete“ Nevid teatra u koprodukciji sa Gradskim pozorištem Jazavac, ali i u Banjalučkom studentskom pozorištu u nagrađivanoj predstavi „Mlijeko“. Smiljana je od 2018. godine stalni član Narodnog pozorišta Republike Srpske, a nakon kraće pauze od godinu dana opet se vratila daskama koje život znače.

U jednom periodu, dok ste igrali u predstavama Narodnog pozorišta Republike Srpske, radili ste i kao asistentkinja na Akademiji umjetnosti u Banjaluci. Da li je teže glumiti ili učiti mlade ljude da glume?

Teže je učiti mlade ljude da glume. Odgovornije je, pa samim tim i teže. Gluma nije nauka, nije nešto opipljivo, nema jasne i usvojene definicije i pravila… Gluma je sloboda, mašta, kreativnost, hrabrost, a teško je nekoga mladog voditi tim putem, kada i sama još uvek tragam.

Foto konkurs Goran Terzić

Već godinama učestvujete u organizaciji Festivala ekološkog pozorišta za decu i mlade u Bačkoj Palanci koji promoviše mlade i kulturu. Koliko su danas bitni festivali tog tipa za mlade i uopšte, da li bi ih zapravo trebalo biti puno više?

Imala sam pet godina kada je održan 1. Festival ekološkog pozorišta za decu i mlade. Uz njega sam odrastala, zavolela pozorište i na kraju, zahvaljujući njemu prepoznala glumu kao svoje profesionalno opredeljenje. Odrasla sam u Bačkoj Palanci, mestu specifičnom po tome što ima pozorišni festival, a nema pozorište. Da nije bilo Festivala ne bih imala priliku da kao dete rastem uz pozorišne predstave i kasnije donesem odluku da pozorište bude i moje profesionalno opredeljenje. On je regrutovao reditelje, još glumaca, pisce, psihologe, inženjere… Svi mi smo uz njega dobili lepezu prilika koje su nas razvijale, učile, gradile, a to je upravo bogatstvo festivala. Potrebno je da mladi imaju mogućnost da u svoje slobodno vreme biraju ovakve sadržaje. Zato su festivali beskrajno važni, jer nude deci i mladima nešto drugo što će ih zaintrigirati, preokupirati i roditi u njima strast takvu da će im ta aktivnost ispuniti slobodno vreme. Zato, mislim da je podrška festivalima poput FEP-a beskrajno važna, jer su oni investicija u kvalitetnije generacije.

Sarađivali ste sa jednim od najcenjenijih pozorišnih reditelja u regionu Kokanom Mladenovićem u predstavi „Karolina Nojber“. Kako je bilo raditi sa njim?

„Karolina Nojber“ je jedan od značajnijih projekata na kojima sam radila. Kokanov rad zasniva se na tome da ansambl, uz njegovo vođstvo, radi improvizacije na konkretne teme. S obzirom da je “Karolina Nojber” priča o pozorištu, improvizacije su bile vezane za lične stavove i iskustva u pozorištu i društvu. Procesi koji improvizacijama dolaze do konačne celine uvek imaju “terapijsko” delovanje na glumce. Imati priliku javno reći šta te muči i izneti svoj lični stav sa scene velika je privilegija koju nam je reditelj dao. Hrabrost koju Kokan ima, kao i podrška i vera koju pruža glumcu u toku rada su ono što ga čini rediteljem sa velikim R.

Predstava „Karolina Nojber“ ima vrlo izraženu društvenu angažovanost i kritiku društva. Nedostaje li banjalučkoj sceni više tako hrabrih predstava i koliko je repertoar banjalučkih pozorišta zapravo savremen i aktuelan?

Fali nam hrabrosti, to je definitivno, a možda je još više fali publici. Da li zapravo publika želi da se suoči sa onim što vidi na sceni? “Svako od vas raspravlja o pozorištu, ali kada pozorište raspravlja o vama, vi se vređate”, kaže Karolina Nojber i to je naša istina, naša realnost. Narod želi kritiku, još bolje ismevanje političara, ljudi na poziciji… ali kada se bavimo temama “običnog čoveka” ljutimo se. Danas su dobre predstave “smešne predstave”, one u kojima se “pušta mozak na pašu”, one koje “ne traže da razmišljam”. Šira publika želi i voli “laku zabavu”. Protiv nje se i Karolina borila pre tri veka, ta borba traje i danas. Ta najezda “Hansvursta”, kiča i neukusa konstantno ima svoje napade i vrlo je teško boriti se protiv toga. Ovo je možda filozofsko pitanje poput onog “šta je starije – koka ili jaje?” Od koga je zapravo krenulo? Od potrebe publike ili potrebe glumca da se dopadne?

Ima li pozorište uopšte tu moć ukazivanja na devijacije u društvu, treba li ono da utiče i da li može uticati na društvenu svest ljudi?

Verujem da može da utiče, da ne verujem, ne bih se ni bavila pozorištem. Pozorište ne može da promeni svet kako pretenciozno smatraju mnogi, ali svakako može i treba da bude jedna od alatki koja će u tome pomoći. Pozorište treba da menja čoveka, da ga oplemenjuje, tera na razmišljanje, preispitivanje. Potrebno je da nudi nova čitanja pozorišnih tekstova, da korača sa današnjim čovekom, da prati razvoj i napredak društava. Takvo pozorište, pozorište koje nas se tiče, može da pomogne u menjanju pojedinca, društva, pa na kraju i sveta!

U predstavi „Mlijeko“ u kojoj igrate gotovo pa svako izvođenje veći deo publike plače. Koliko je teško postići taj efekat i da li je prenošenje istinske emocije na publiku zapravo vrhunac glume?

Ne bih takvu reakciju publike nazvala efektom. Pre bih rekla da je to suština. Publika dolazi na predstavu svesna da je pozorište fikcija. Postići da ti veruje do te mere da reaguje suzama, zaista može da se nazove “vrhuncem”. Pozorište i postoji da bi čoveka podstaklo na određenu emociju, razmišljanje, i svaki put kada u tome uspe dogodi se ta čarolija, ta lepota umetnosti, vrhunac.

Glumili ste dečaka u predstavi „Pustolovine Boleta Komete“ u kojoj ste sami na sceni, publika su uglavnom deca, a „partneri“ su video animacije. Koliko je teško igrati za decu i da li se to i koliko razlikuje od igranja u pozorišnim klasicima i ostalim predstavama?

Za decu je čarobno igrati. Oni pozorište posmatraju otvorenog srca. Kada se podignu zavese njihova polazna tačka je vera i radost, dok je “veliku” publiku potrebno “kupiti” kako predstava odmiče. Oni su iskreni i sa njima se uvek zna na čemu ste. Koliko je dobra i značajna njihova iskrenost, toliko je zahtevna i stvara dodatnu odgovornost.

Kako gledate na banjalučku pozorišnu scenu, prati li ona kvalitet i tendencije pozorišta u regionu?

Nagrade na velikim međunarodnim festivalima, poput npr. Sterijinog pozorja u Novom Sadu dokaz su da pratimo region i da smo visoko rangirani. Ali kao narod, skloni smo verovanju da je “tuđa trava zelenija”, pa otuda i stalno mišljenje da je negde drugo bolje.

Kako vidite domaću filmsku i serijsku produkciju u Republici Srpskoj, koja je, čini se dosta skromnija i siromašnija od pozorišne produkcije?

Poslednjih godina sredstva su svedena na minimum sa kojim je nemoguće snimiti ozbiljan film ili organizovati ozbiljan filmski festival. A to je neophodno da bi bili vidljivi na filmskoj mapi Evrope. Kandidaturom Banjaluke za Evropsku prestonicu kulture rodila se nada da bi moglo kreniti nabolje u tretmanu kulture u celini, no vreme će pokazati kako ćemo se razvijati bez te titule. Ali opet, veru u bolju filmsku i serijsku budućnost daju serije i film poput “Mesa”, nastavka koji nas uskoro očekuje “Kosti”, pa i serije “Hotel Balkan” koja je još uvek u fazi snimanja. Ali, da bi se to nastavilo, neophodna je podrška institucija.

Napiši komentar