“Vrlo često moj otac, frontmen grupe, kaže: ‘Mi ne živimo od rokenrola, mi preživljavamo od rokenrola’. To nije daleko od istine, ali sve dok ima najmanje 20 ljudi koji će doći da posluša bilo koji rokenrol bend, da li u klubu ili dvorani, dok postoji taj najmanji broj ljudi koji će nas slušati i uživati u našem nastupu i nastupu drugih rok bendova u našem gradu i okolini, to vrijedi raditi. To nam je toliko ušlo u krv, da nema šanse da kažem: ‘Nasvirali smo i dosta’. Jednostavno ne postoji to. Ovisni smo o sceni i sviranju i dok to bude imalo i najmanjeg mogućeg smisla i dalje ćemo to raditi, a nadam se i drugi rok bendovi.”
Piše: Fedor Marjanović, Naslovna fotografija: Vedran Ševčuk
Ovim riječima svoj odnos prema rokenrolu opisuje Stefan Nikić, klavijaturista benda Balkan Express. Grupa postoji još od 1996. godine i nedavno je imala unplugged koncert u Banskom dvoru u Banjaluci. Prvi album Preporučeno objavljuju 1998, a drugi album Ša la la la la 2007. godine. U Banskom dvoru su nastupali već 2008, ali prema Stefanovim riječima, djelovalo im je kao da tu nastupaju prvi put.
Stefan je već 16 godina klavijaturista benda. U grupu je ušao prvenstveno zato što je frontmen njegov otac, ali i spletom drugih životnih okolnosti. Kao neko ko je odrastao u muzičkoj i umjetničkoj porodici, od malena je privučen rok muzici. Koncert svoje omiljene grupe Deep Purple gledao je na očevoj VHS kaseti još sa tri godine. Tako je kasnije počeo i profesionalno da se bavi muzikom. Kada su u grupi tražili klavijaturistu, on je bio logičan izbor. Za eTrafiku je pričao o koncertu, o rokenrolu danas, ali i o albumu koji pripremaju.
Već jednom ste održali koncert u Banskom dvoru, prije 12 godina. Kako se sjećate tog koncerta?
To je bio naš prvi unplugged koncert. Tada smo naišli na jako pozitivne reakcije publike i koncert je bio veoma dobro posjećen. Društvene mreže su tada tek kucale na vrata kod nas i ruku na srce, Banski dvor tada nije bio baš toliko preplavljen sadržajima poput ovih, kao što je to možda slučaj danas. Tako je taj koncert bio u nekoj malo specifičnoj klimi. Ovaj sada se može smatrati kao da je prvi, jer možda se tog prvog koncerta najviše sjećamo mi koji smo ga svirali. Naravno, dosta publike nas je i tada pratilo. Iako je ovo drugi koncert, osjećaj i među nama i među publikom je kao da ga radimo prvi put.
Kakvi su utisci sa ovog koncerta?
Fenomenalni! Bilo je to jedno predivno, magično veče. Osim što je nama bilo kao da smo prvi put u Banskom dvoru, većini publike je bilo kao da sluša prvi put Balkan Express u ovakvom ambijentu, jer moram podvući da nas svi znaju kao žestoki hard rok bend. Shodno ambijentu u kojem smo svirali morali samo da se prilagodimo. Svi smo svirali na akustičnim instrumentima. Gosti su nam bili članovi Palladio String Quarteta. Tako smo morali malo i da mijenjamo aranžmane naših pjesama da odgovaraju i ambijentu Banskog dvora i karakteristikama instrumenata na kojima smo svirali. Publika je sjajno reagovala na to. Kažu da je sve vrijedilo i bilo dobro, ako si zadovoljno umoran.
Banski dvor zaista nije tipičan ambijent za vas, iako ste već svirali tu. Koliko je bio izazov prilagoditi mu se?
Definitivno smo se spremali u drugačijim okolnostima nego prije 12 godina. Tada smo svi bili besposleni. Ili smo bili studenti ili nismo radili pa smo imali više vremena da spremimo. Nakon 12 godina smo nešto i naučili, pa smo postali iskusniji muzičari, a zaposleniji smo, pa smo, uslovno rečeno, imali manje vremena. Ali u tome je taj izazov bio veći i draži. Možda smo tu manju količinu vremena kvalitetnije iskoristili nego što bismo prije 12 godina. U svakom slučaju, atmosfera je bila zrelija, ali onog trenutka kada smo izašli na scenu, sve iskustvo pada u vodu. Atmosfera nas je ponijela. Osjetila se neka energija. Nije to tenzija, niti napetost. Prosto smo znali da ima dosta ljudi koji nas slušaju tog trenutka i nisu znali kako će to da zvuči. A opet, bilo je dosta publike za koju nismo ni mi znali kako će da odreaguje na koncert. U svakom slučaju, mislim da je sve izašlo kako treba, sudeći prema reakcijama. Ljudi su zaista pozitivno nasmijani otišli s koncerta.
Na koncertu ste sarađivali sa Palladio String Quartetom i drugim muzičirama. Koliko je uspješna bila ta saradnja?
Ta saradnja nama nije toliko strana. Često provlačimo kroz izjave da su to naši „gosti“, mada i ne volimo da ih tako zovemo. Kažemo da su to naše kolege i drugari. Banjaluka je još malen grad da se govori o nekoj velikoj sceni i svi koji se bavimo ovakvom vrstom muzike, svi se držimo zajedno i pomažemo jedni drugima. Šta više, dosta gostiju koji su sada nastupali sa nama, nastupali su i na onom koncertu u Banskom dvoru prije 12 godina. Dvije članice Palladio Quarteta, Miljana Smiljanić i Renata Kaurin, tada se nastupale kao gudači Akademije umjetnosti u Banjaluci. Sada članovi jednog potpuno formiranog i fantastičnog muzičkog sastava koji je toliko uigran da nismo imali potrebu da imamo ogroman broj probi sa njima. Naši ženski vokali koji su nam pomogli su naše dugogodišnje saradnice. Tu je profesorica solo pjevanja, Lidija Bajić. Ona je snimila bek vokale na našem drugom albumu. Često je sarađivala sa nama i na drugim nastupima. Profesorica Sanja Čolić Zelić koja učestvuje u milion projekata, u Rock Simfoniji, sa Vanjom Mišić često nastupa, a usput je i moja prva profesorica klavira. Eto, kako se sve to vraća u krug i koliko se svi držimo zajedno. Gost na koncertu je bio i moj brat Strahinja Nikić, gitarista banjalučkog benda MultiCultus, koji nam je sa svojom ritam gitarom upotpunio zvuk i pomogao nam da koncert što bolje iznesemo. Još nam je i mlađa kćerka Sanje Čolić Zelić, Tea Čolić, pritekla u pomoć zbog nemogućnosti gostovanja jednog dugogodišnjeg saradnika, što se tiče pjevanja. To samo pokazuje kako oni nama nisu gosti. Oni su naši prijatelji, naše kolege, i mi se držimo kao neka mala porodica. Ta saradnja nije bila poslovna, već drugarska, kako je i najljepše.
Postojite duže od 20 godina. Već imate svoju publiku, ali da li vaš zvuk privlači mlađe generacije? Koliko mlade publike imate?
Rokenrol možda više nije na onoj visini zadatka i nema onakvu poruku kakvu je imao mnogo godina prije nego što je nastao Balkan Express. Ali opet, sam podatak da mlađa populacija dolazi na naše svirke i da dolazi još uvijek na naše koncerte, govori da je rokenrol muzika izdržala sve moguće promjene koje su nastale od šezdesetih i sedamdesetih, ako generalno govorimo o rok muzici. A ako malo spustimo loptu na naš teren, na našim svirkama zaista ima mladih ljudi koji pjevaju pjesme i sa prvog i drugog albuma, od kojeg je prošlo poprilično godina. Mi smo poznati i kao bend koji radi dosta kaver svirki. Većina repetroara je iz sedamdesetih i osamdesetih. Ne znam je li ijedna pjesma mlađa od ’94. (smijeh) i sudeći po tome koja publika dolazi na naše svirke da pjeva te pjesme, vidimo da je rokenrol kvalitetna muzika i da kvalitet opstaje.
Kako posmatrate savremenu rok produkciju?
Definitivno ima dobrih bendova i produkcije. Danas je i teško definisati šta je rokenrol. Ima nešto što uslovno zvuči kao pop rok, ali svira se gitara, pa neko uskoči i kaže da je rokenrol. Opet, nešto je žešćeg zvuka i naginje ka metalu i opet se to kategoriše u rokenrol. I on je poput drugih žanrova evoluirao, ali glavna razlika između danas i vremena kad je rokenrol bio u samom jeku popularnosti sedamdesetih je u tome što se tada nije morao tražiti dobar bend, on se jednostavno pojavi. Danas ima strašno dobrih bendova i svirača, ali moraš ih jednostavno tražiti zbog toga što rokenrol nije više mejnstrim kao što je nekada bio. Ne znači da je lošiji nego prije, već nije mejnstrim i automatski se teško dolazi do njega na prvu, za razliku od onog perioda kada bi se svaki bend koji je dobro svirao i imao barem jednu dobru pjesmu odmah pojavio. Ima ih i danas, ali moramo ih više tražiti nego što je bio slučaj u prošlim vremenima.
Vaš novi album je već dugo u najavi. Kako napreduje?
Napreduje sporo, ali kvalitetno, nadamo se. (smijeh) Među nama muzičarima se stvorila jedna anegdota. Bilo je takmičenje ko će prije izdati album, metal grupa Tool ili Balkan Express. Tool je izdao album prošle godine, a moj otac je na to rekao: „Ma da, mi smo čekali da izdaju prvi.“ A Tool je isto tako prije 12 godina izdao album. Jednostavno, shodno vremenu i mogućnostima, znamo da je više od pet godina predugačak period, ali radimo kada imamo vremena i to hoćemo kvalitetno da iskoristimo. Dešavaju se i neke druge okolnosti, promjene članova, neke druge stvari. Ali šalu na stranu, plan je album snimimo do kraja ove godine i da izađe najkasnije do početka sljedeće godine. Ne želimo da žurimo, već da iskoristimo koliko imamo slobodnog vremena i da ga potpuno iskoristimo i radimo bez pritiska. Smatram da će tako album biti što kvalitetniji, jer nema smisla da se vremenski ograničavamo i snimimo loš album samo da izađe pod bilo koju cijenu. Definitivno nas je ovaj koncert dodatno aktivirao i angažovao i vjerujem da se neće čekati dugo na taj sudbonosni treći album Balkan Expressa.
