Uprkos činjenici da je već imao svoju zbirku pesama „Stanica nepostojećih vozova“ i nekoliko objavljenih priča, banjalučki pisac Stevo Grabovac pažnju čitalačke javnosti privukao je tek prošle godine svojim debitantskim romanom „Mulat albino komarac“ u izdanju banjalučke izdavačke kuće „Imprimatur“. Za kratko vreme roman je našao put do banjalučke publike i o njemu se počelo pričati. Mnogi od čitalaca u Banjaluci sa ponosom su počeli isticati kako je uz romane „Uhvati zeca“ i „Otkako sam kupila labuda“, takođe dve banjalučke spisateljice, bio preko potreban književnoj banjalučkoj sceni i na neki način je probudio iz sna.

Piše: Vedran Grahovac, foto: Borislav Brezo

Ovih dana „Mulat albino komarac“ ušao je u najuži izbor NIN-ove nagrade i upravo to bio je povod da razgovaramo sa Stevom o značaju NIN-ove i drugih nagrada, procesu nastanka romana, inspiraciji i umetnosti uopšte.

Kao prvo, iskrene čestitke za ulazak u finale ove prestižne nagrade. Iako nisi pobedio mnogi se slažu da je i sam ulazak u najuži izbor velika stvar kako za grad Banja Luku, tvog izdavača  ali i Bosnu i Hercegovinu. Sada, kada su se bar malo slegli utisci, kako gledaš na sve to i šta po tebi znače nagrade pa i NIN-ova? Priznanje, odgovornost za dalji rad ili nešto treće?

Iako nisam dobio NIN-ovu nagradu, na neki način sam moj ulazak u uži krug je doveo do toga da se pročulo i za mene i za moju knjigu, što je mnogo važnije, ali i za male izdavače na neki način malog grada.Tako da je  to u tom smislu jedan stvarno veliki uspjeh. Što se tiče nagrada kao nagrada, one u svakom slučaju predstavljaju jednu veliku odgovornost i jedan podsticaj svakako. Mada, moje mišljenje je da ne možemo smisleno pisati da bi dobili neku nagradu, jer ja nisam očekivao da ću doći dovde. Odnosno, ne piše se zbog nagrada, piše se zbog nečeg sasvim drugog, iz neke unutrašnje potrebe. Nagrade u nekom dubokom i duhovnom smislu nemaju nikakve veze sa književnošću. Ali, u tom materijalnom smislu kao podsticaj, naravno da imaju i to je svakako potrebno. NIN-ova nagrada je svakako najzvučnija i oko nje se uvijek stvara jedna dodatna reklama autorima, tako da je sve ovo jako značajno.

Neposredno pred objavljivanje dobitnika nagrade nekoliko pisaca i onih koji to nisu pozvali su na bojkot NIN-ove nagrade. Šta misliš o tome i ima li uopšte potrebe za tim?

Što se tiče bojkota ne bih se ja pretjerano izjašnjavao o tome. NIN-ovu nagradu od samog početka prate razne kontroverze, oduvijek je takvih kontroverzi bilo, oduvijek se oko te nagrade nešto dešavalo i oduvijek je bilo onih koji su nezadovoljni ovim ili onim. Sada kada sam ovdje u Beogradu, mogu da sagledam neku drugu sliku koju prije toga uopšte nisam imao. Naravno da je stvarno suvišno da iz moje perspektive bilo šta komentarišem i dajem bilo kakav stav o tome, jer uvijek se to može pogrešno protumačiti, tipa, da oni koji nisu dobili nagradu imaju pravo da budu nezadovoljni na razne načine. Mislim da je svaki moj komentar na ovu temu apsolutno suvišan.

Ove godine u užem izboru našli su se pisci iz Bosne i Hercegovine poput Marka Tomaša, Draška Sikimića i Tanje Stupar Trifunović. Mišljenja mnogih zapravo su da je to samo potvrda kvaliteta bosanskohercegovačke scene i novog talasa mladih autora koji dolaze. Da li stvari možemo posmatrati iz tog ugla i kakva je po tebi književna scena Banja Luke pa i Bosne i Hercegovine?

Da, ove godine je zaista bilo dosta autora iz Bosne i Hercegovine i mi svakako treba da posmatramo stvari kroz tu perspektivu. Mada, ja opet nisam jedan od onih koji pisanje posmatra kao fudbal i takmičenje. Svaki pisac je osoba i autor za sebe. Međutim, Banja Luka još uvijek nije na onom mjestu i kulturnoj sceni koje joj pripada i koje bi trebalo da joj pripada. Ja se nadam da će se to svakako promijeniti, a za to ima raznih pokazatelja. A često ističem, na pitanja odkud takozvani „bum“ autora, da se ne radi ni o kakvom „bumu“. Radi se prosto o tome da se sad stvorila neka nova generacija stvaralaca. Takođe, činjenica da je Boris( Boris Maksimović, vlasnik i urednik izdavačke kuće „Imprimatur“, op.autora) pokrenuo svoju izdavačku kuću, da su neke veće izdavačke kuće, recimo iz Srbije i Hrvatske pa i iz Sarajeva otvorene za autore iz Banja Luke umnogome je doprinijela tome. Nije se nikako preko noći desio taj „bum“, svi ti autori su postojali i ranije samo što nisu imali nikakvih mogućnosti da se za njih na bilo koji način čuje.

Kao što si u nekoliko navrata rekao, roman si pisao dok si bio zaposlen u auto-praonici, što knjizi daje posebnu težinu. Iako mnogi smatraju da preterana zona komfora zna često biti pogubna po stvaranje, kod tebe je opet bila druga krajnost. Koliko je bilo teško pisati u tim okolnostima, da li si ikada razmišljao da odustaneš i gde si pronalazio tu neverovatnu inspiraciju?

Ne smatram da neku posebnu težinu knjizi daje ta činjenica što sam bio zaposlen u auto-praonici dok sam je pisao. Naravno da je u tim uslovima mnogo teže stvaranje, i ako gledamo sa te tačke gledišta i  strane, svi će mi priznati i oprostiti eventualne propuste koji postoje u toj knjizi. Mada, to u nekom širem spektru posmatranja književnog djela apsolutno ne znači ništa. Nije bitno kojim se poslovima baviš, ako već izabereš da se baviš pisanjem onda je to zanat u kome ideš do kraja. To je oduvijek bila moja ospesija, a obično bi trebalo da pišemo o stvarima koje su nam dugogodišnje opsesije. Ja jesam nalazio svu snagu u tome što je ta priča postojala u meni i što je postojala potreba da ona na neki način izađe iz mene. Apsolutno nisam dozvolio da me bilo šta omete u tome. Ako ću da budem do kraja objektivan, kada bi se desilo da se moj posao u auto-praonici i moje pisanje ozbiljno sukobljavaju, ako bih dolazio do izbora, a bilo je takvih situacija, više sam vagao za  to  da dam otkaz da bih pisao nego da odustanem od pisanja.

Po mom skromnom mišljenju, a i mišljenju mnogih, uspeo si napisati vrlo snažan, slikovit i emotivan roman u kom se distanciraš od ideologija i dnevnih politika, što je danas vrlo teško. Da li umetnost, pa i književnost, mora praviti otklon od toga, biti društveno angažovana ili prosto biti glas umetnika koji će ispričati priču bilo u okviru društveno istorijskog konteksta ili van njega?

Pa umjetnost prije svega jeste glas umjetnika. Ona prenosi ono što je zapravo neko njegovo unutrašnje stanje. E sad, angažovanost je veoma široka tema. Šta uopšte danas znači politička korektnost i angažovanost? Ukoliko bih ja rekao da se borim za zaštitu prava životinja, to bi se moglo protumačiti kao politički stav i svima onima koji ne dijele moje mišljenje dati za puno pravo da me napadaju. Što se tiče ove konkretne priče, kada pričamo o izvorima i porijeklu zla, ono nema nacionalnost, ono nema naciju, ono nema vjeru i ideologiju, zlo je samo po sebi. Svrstavati ga na bilo koju stranu, pripisati ga nekoj određenoj strani, po mom mišljenju je pogrešno. Naravno, to je samo moj stav. Vjerujem da mnogi misle da sam ja ovo pisao zbog političke korektnosti. Ja to nisam pisao iz političke korektnosti. Roman sam napisao sam tako kako sam ga napisao iz svog ličnog iskustva koje sam proživio u tom ratu. Mene  politika i politička korektnost uopšte ne zanimaju i da sam mislio da roman trebam drugačije napisati, ja bih ga napisao drugačije. I to je to.

Iskreno, da li si mogao zamisliti da ćeš se naći u finalu NIN-ove nagrade, kakva su uopšte bila tvoja očekivanja pre izdavanja knjige? Da li znaš da je jedna banjalučka antikvarnica u samo nekoliko meseci prodala skoro 60 primeraka tvog romana, što je ozbiljna cifra čak i za svetski poznate pisce u tako kratkom vremenskom periodu?

Nisam očekivao uopšte ozbiljniji plasman od samog početka. Ipak se radi o prvom romanu, radi se o romanu koji je nastajao u tim uslovima u kojima je nastajao. On je čak nastao u relativno kratkom periodu, mislim na proces pisanja. Ja sam jedan od onih koji je vrlo kritičan prema onome što pišu i jedan sam od onih koji obično ne voli ono što je napisao. Ponekad mislim da je bila potrebna doza još većeg rada, truda i zalaganja da se taj roman još dovede do nekih granica koje bi bile drugačije od ovih u kojima već postoji. Sve ovo za mene je jedno veliko iznenađenje. Prvo, ja nisam imao tako velikih ambicija, drugo, kada sam saznao da sam ušao u 32 autora to je već bio jedan veliki uspjeh, a naročito za jedan prvi roman. Nije mi poznat taj podatak što spominješ da je prodato toliko primjeraka, ali mi je izuzetno drago zbog toga, naravno. A ponavljam, sve nakon ulaska u 32 autora je za mene bilo neočekivano i ja sam to doživio kao jedno veliko i prijatno iznenađenje.

Tvoja matična izdavačka kuća „Imprimatur“ uradila je zaista mnogo na promociji mladih autora i književnosti uopšte. Misliš li da će sada, nakon ovog uspeha, stići podrška institucija, ministarstava i da će se bar malo stanje u književnosti popraviti kod nas?

Što se tiče institucija, nisam kompetentan da govorim bilo šta. Nedavno me isto jedan tvoj kolega novinar pitao, zapravo prvi koji me to pitao, da li je neko iz institucija reagovao, na šta sam ja odgovorio da mislim da ljudi u institucijama koje se čak i bave kulturom apsolutno nemaju pojma ko sam ja, i to je odgovor koji i tebi mogu da dam. I to je odgovor koji se u suštini odnosi na mene. U Borisovo ime i  ime njegove izdavačke kuće ja ne mogu da pričam. Ja se nadam da hoće, i da će postojati ljudi koji su voljni da obrate pažnju na scenu koja ima ogromnog potencijala, na ljude koji imaju ogroman entuzijazam, da će to prepoznati. Ali, to je  sve sad u domenu moje nade, jer, u suštini, mi pričamo samo o kulturi, mi pričamo o književnosti. A koliko sad u nekim ozbiljnim bavljenima politikom u ovo današnje vrijeme ima mjesta za sve to, opet kažem nije na meni da o tome donosim bilo kakav sud i bilo kakvo mišljenje. Mogu samo da dam tu svoju neku prostu ljudsku nadu, ne samo radi sebe, nego radi svih tih ljudi koji su zaista zaslužili nekakvu vrstu podrške u smislu da im se olakša život i bavljenje sa tim sa čim se već bave, jer svi mi znamo da je to mukotrpan i težak posao u kome nikad nismo sigurni da će biti bilo kakvih rezultata.

Andrei Tarkovsky je reditelj čija dela veoma poštuješ, imaš li književnih uzora i koji su to ljudi čija dela poštuješ i koja ti znače, a da su iz sveta književnosti, filma ili pak muzike?

Što se tiče filmova, već je spomenut Andrei Tarkovsky i na neki način tu za mene prestaje filmska priča. Ne u smislu da sam ograničen sad i da kažem da postoji samo Tarkovsky . Postoje mnogi sjajni režiseri, no, mnogo više postoje mnogi sjajni filmovi. Ja iskreno u svom životu još nisam našao nijednog autora za koga bih rekao da je baš u potpunosti, čitavim kompletnim svojim djelom uspio da bude dosljedan u svemu, za razliku od njega. Međutim, ja svoju ljubav prema njemu više gledam kroz tu neku poetičku stranu, to sam shvatio u ovim godinama. Ja je uopšte ne gledam kao neku filmsku umjetnost, već više kao poeziju na filmskom platnu. Po tome je on jedinstven i zbog toga ga ja razdvajam od svega ostalog. Tarkovsky je u domenu uopšte umjetnosti jedan od značajnijih uzora. Kad bih nastavio tim tempom da nabrajam, rekao bih da je tu  i Mozart, Chopin i svakako Tchaikovsky. Takođe,  Nirvana, Pearl Jam.  Od muzičkih žanrova veoma volim  i metal i to u nekom njegovom žešćem obliku. Pasionirani sam obožavalac Leonarda Cohena, opet prije svega zbog poezije, ne toliko zbog muzike, mada je njegov uticaj u muzici nemjerljiv. Što se tiče književnosti, mnogo sam toga pročitao i uvijek se tu mijenjaju stajališta, ali kada me pitaju za uzore ja uvijek spominjem Danila Kiša, Roberta Bolana, Ernesta Sabata. To bi na neki način bili autori kojima ja stvarno odajem priznanje i čija djela zaista obožavam. Međutim, postoji čitavo more, čitav okean autora koji takođe istim tim žarom cijenim i poštujem, tako da je ovo malo i nezahvalno sa moje strane izdvojiti bilo koga.

Kakvi su ti planovi za budućnost? Da li imaš ideju za novi roman ili već možda već pišeš nešto i kada bi to moglo ugledati svetlost dana?

Kada me pitaju za planove i budućnost ja obično odgovaram onim standardnim odgovorom – pišem svaki dan. Da, ja se trudim da pišem svaki dan i zapravo, možda je malo nezahvalno i nepretenciozno reći da radim na dva rukopisa. To je zato što se jedan godinama kuva u meni pa mu se s vremena na vrijeme vraćam, a drugi je nešto novijeg datuma. Tako da te dvije stvari na neki način služe kao jedna vrsta odmora jedna od druge. Kad radim jednu odmaram od one druge, a kad radim drugu, odmaram od ove prve. E sad, kada će ugledati svjetlost dana, isto je tako nezahvalno govoriti. Ja se iskreno nadam uskoro, pošto jedan roman ima otprilike zacrtane neke svoje konture, međutim, ne treba sa tim srljati. Možda je uvijek bolje ostaviti malo vremena i prostora sa se sve to objedini u nešto što se može nazvati književno djelo.

Napiši komentar