„Danas je većina stvari koju čitamo u novinama i na portalima tužna i sve to djeluje na psihu. Moje priče su nostalgične. Ja sam kroz svoje roditelje osjetio da im je bilo bolje. Kod njih je ostalo nenacionalno obojenih prijateljstava. To je poenta. Možda će neko reći da živim u snovima. Moje priče jesu nostalgične, ali one su priče o običnim ljudima koje svaki dan susrećemo, tako ih lako zaboravljamo, prelazimo preko njih, da ne kažem gadimo.“

Piše: Fedor Marjanović

Ovim riječima Feđa Gudić opisuje svoje pripovijetke iz zbirke Stojadin i druge priče. Njegova priča „Stojadin“ je uvrštena u izbor objavljenih pripovjedaka Mondovog konkursa „Priče iz komšiluka 2“ i zainteresovala je Borisa Maksimovića, urednika izdavačke kuće Imprimatur. Tako je došlo do objavljivanja zbirke. Feđa dolazi iz Gornjeg Vakufa i većina njegovih priča je lokalnog karaktera, inspirisana stvarnim ljudima i događajima. Sa Feđom smo govorili o njegovoj zbirci, književnim uticajima, ali i o „običnim ljudima“ koji su inspirisali njegovo djelo i o tome kako takve ljude susrećemo svaki dan na svakom mjestu, ali ih nedovoljno primjećujemo.

Tvoje priče su manje-više lokalnog karaktera. U njima su predstavljeni obični ljudi, njihovi privatni životi u nekim širim političkim i istorijskim okolnostima, kao što su promjena sisema, raspad države i rat. Koliko je važno pričati takve priče?

Heroji su među nama

Uskoro branim magistarski rad na temu „Razvoj modela lokalnog i ekonomskog razvoja“. Podnaslov su „Lokalno i globalno“. Lokalne priče ne postoje. One se dešavaju isto i u Gornjem Vakufu, Banjaluci, Sarajevu, Beogradu, Čačku, pa čak će se i u Njujorku neko prepoznati. To je manje-više sve isto. Razlikuju se imena, događaji, uslovi u kojima su nastale priče, ali sve „u pet deka“. Razlike nisu velike, osim ako ne želiš da ih nađeš. Svi smo ljudi i imamo svoje osjećaje, želje i prohtjeve. Ove priče jesu lokalne, ali isto tako su primjenjive i na ostale gradove, a naročito na regiju. Ovo je knjiga o čitavom Balkanu. Nema veze da li se radnja dešava u nekom zaseoku ili u centru Banjaluke, Beograda ili Zagreba. Slične stvari se možda dešavaju tri kuće od tebe, a da za to ne znaš. Kada kažem da je nešto lokoalno, ono je istovremeno i regionalno i globalno. Nije važno da li sam je napisao ja, Dario Džamonja ili Čehov.

Sam si rekao da je većina priča pisana prema istinitim događajima. Ipak, za priču „Ćutanje je zlato“ si rekao da je jedina istina koja je u potpunosti fikcionalna.

Ta priča je žešća fikcija. Ko god je pročita, prepoznaće u njoj fikciju u tom smislu da je čovjek može uraditi nadnaravne stvari. Imam prijatelja kojem je brat umro jako brzo od raka, možda svega u dva mjeseca. Jedan dan sam ga ugledao. Njegov pogled je bio možda nešto najtužnije što sam u životu vidio. Napisao sam priču o tome, gdje sam dodao da neko oživi njegovog brata, jer je to njemu želja, kao i svima onima koji su ostali bez nekog. To je moje viđenje toga. Ona u jednu ruku i ne pripada ovdje. Nije lokalnog karaktera, nadnaravna je, mistična je. Imam još sličnih priča, koje čekaju da se objave u drugoj knjizi.

Kada si već pokrenuo priču o drugoj knjizi, možeš li nam reći nešto više o tome?

Stojadin je još uvijek aktuelan. Izdavaču još nisam pokazivao nove materijale, ali imam gotovih dvadesetak priča, koje nisu lokalnog karaktera. Drugačije su, mističnije. Ne bih rekao filozofske, jer mi to zvuči previše demagoški. Ljudi inače to ne vole. Stojadina vole zbog jednostavnosti. Siniša Stanić mi je za njih rekao da su nepretenciozne i lako čitljive. To ljudi vole. Ja ne volim tako nešto, ali Stojadin prolazi i proći će kod ljudi koji vole jednostavnost. Nema tu mnogo filozofije, pametovanja, demagogije, ali ljudi vole to. U narednoj knjizi ću se više pronaći ja. Tu će biti više Feđe. Ovo su priče o ljudima koje srećemo svaki dan. Pogledaj ljude koji sada prolaze. Sve i jedan se može pronaći u jednoj od ovih 28 priča. Ljudi su danas nevidljivi. Mi ih prvi ne vidimo, ali kada napišete priču o nekom takvom, ljudi će reći: „Imam takvog komšiju“.

Da se vratimo Stojadinu. Sam si rekao da su u pitanju strani događaji, s tim da su imena ljudi i mjesta izmijenjena. Kakav je tu odnos fikcije i stvarnosti?

Na početku filma stoji: „Based on true events.“ Dakle, priča je „bazirana“ na istinitim događajima. Od čitavog filma možda je bio samo jedan istinit događaj na osnovu kojeg su ga snimili. Isto je i sa pričama. Ona ne može biti cjelokupno istinita. Sve i jedna od mojih priča jeste bazirana na nečemu što se desilo. Priča „Kit Ket“ je 90% istinita. Čak su i imena istinita. To je miks fantazije, fikcije i istinitih događaja. To svi radimo. Kada te neko pita za bilo šta, ti ćeš biti subjektivan i na osnovu toga ćeš nešto pohvaliti ili nećeš. U čitavoj priči možda imaju samo dvije rečenice koje su istinite i iz kojih je ostatak nastao. To su radili Čeho i Džamonja. Pa čak i kada se nešto izmisli, možda si negdje nešto čuo. „Stojadin“ je potpuno istinita priča o meni i o mojim roditeljima. Zato je i dobila pozitivan odjek, jer se ljudi u tome pronađu. Uvijek neko ima auto koje nas preveze sa tačke A na tačku B, i kada ono nestane postaje nostalgičan i posmatra sve drugačije. Da imam stojadina to bi danas bio komad željeza, ali bi mi ostao drag. Ta priča mi je otvorila vrata preko „Priča iz komšiluka 2“. Poslije promocije Boris Maksimović iz izdavačke kuće Imprimatur me je nazvao i pitao imam li još ovakvih priča. Tako je i krenula naša saradnja.

Rekao si da su priče jednostavne, ali u njima ima dosta višeznačnosti. Stojadin kao da od auta postaje simbol minulih vremena i bivše republike. Slično je i sa pričom „Mehka ćuna“. Da li tvoje priče zapravo govore o nekom širem političko-istorijskom kontekstu?

Koga god starijeg od 40 godina pitaš, većinom će reći će da je ono vrijeme bilo bolje. To je nostalgija i to je normalno. Zaista je postojala kafana u koju je išao moj otac i ni on joj se ne sjeća imena. To je ta „Mehka ćuna“. Mnoge stvari koje sam opisao u toj priči, tu su se dešavale. Ljudi su tada bili povezaniji. Danas imamo internet koji bi trebalo da nas više poveže, ali nije tako. Svi stariji od 40 godina reći će ti da su bili više vezani i da su jednostavnije živjeli. Andrić je rekao: „Umjetnost je težnja ka jednostavnom.“ To i jeste poenta. Da imaš prostor u kojem ti je lijepo, poput kafane „Mehka ćuna“. „Mehkih ćuna“ je bilo i u Banjaluci i u drugim gradovima. To nema veze sa politikom. Nije bitno da li je to jednopartijski sistem bivše Jugoslavije. Poenta je da većina ljudi kaže da je u onom sistemu bilo bolje, ne zbog komunizma, već zbog međusobnog druženja i porodičnih odnosa.

U razgovoru su pomenuo Čehova i Džamonju za koje si istakao da su ti bili neka vrsta uzora. Mene su neke priče podsjetile na Danila Kiša, odnosno na njegove Rane jade, „Stojadin“ i „Šarki“ pogotovo. Koliko su ti važni uticaju prethodnika?

Nema pisca, glumca ili režisera koji nema uzora. To je nemoguće. Drago mi je što kažeš da te knjiga podsjeti na Kiša. Pogotovo zato što mi je ovo prva knjiga. To je kao da neko odglumi jednu ulogu i kažu mu da liči na Entoni Hopkinsa. To je jedan ogroman kompliment. Svi mi svakodnevno imamo uticaje kroz medije, prijatelje, čitanje drugih pisaca. Jasno je da će nam se nešto svidjeti, a nešto ne. Nedvano sam čitao Dnevnik jednog nomada Bekima Sejranovića. On kaže da se u trenutku nikad ne zna da li je ono što nam se desilo dobro ili loše. Prije dvije godine sam dobio otkaz u firmi kod svojih rođaka. Da nije bilo toga, ne bih sada sjedio ovdje i davao ti intervju. Taj otkaz mi je dao podsticaj. Moj rahmetli amidža je bio direktor Doma kulture u Donjem Vakufu, prije rata. Ja sam odrastao u kinu i biblioteci. Uz takvo odrastanje jasno je da ćete čitati Kunderu, Kiša, Saramaga, Markesa, i normalno je da svi oni imaju uticaja. Od svakog ti se nešto svidi. To je i Brega govorio za svoje pjesme. Normalno ne mogu se jedan Hiš ili Hemon iskopirati, ali ako meni čitalac kaže da ga je moja priča podsjetila na Kiša, to znači da sam na dobrom putu.

Napiši komentar