Kroz svoju nekoliko desetina godina staru istoriju lik Jokera na filmu uglavnom je izazivao popriličnu pažnju. Kao deo priče koja se zove „Batman“ prolazio je kroz razne faze i na određen način „živeo“ svoj filmski život.
Piše: Vedran Grahovac
Neka od velikih filmskih imena poput Tima Bartona i Cristophera Nolana režirali su filmove u kojima se pojavljuje ovaj junak, dok su glumci poput Heatha Ledgera i Jacka Nicholsona tumačila kultni lik Jokera. Ove godine na filmskom festivalu u Veneciji, nagradu „Zlatni lav“ za najbolji film osvojio je „Joker“ u režiji Todda Phillipsa sa Joaquinom Phoenixom u glavnoj ulozi. Upravo o ovom „Jokeru“ kao malo kojem filmu poslednjih godina pisalo se i pričalo puno pre nego se počeo prikazivati u bioskopima. Za razliku od mnogih ostvarenja oko kojih se stvara pompa koja vrlo često nije srazmerna kvalitetu tog filma, u ovoj situaciji na sreću to nije slučaj.
Radnja filma smeštena je u mračni, depresivni i ekonomsko posrnuli Gotham. Za centralnog lika Phillips uzima Arthura Flecka, lokalnog klovna i psihičkog bolesnika. On pije sedam lekova, živi sa majkom koja ne izlazi iz stana i koja godinama šalje pisma čoveku koji joj na njih nikad ne odgovara. Uprkos činjenici da je teško bolestan, Fleck i dalje pokušava da bude deo društva obavljajući razne poslove i pokušavajući da postane stand up komičar. Ono što Flecku pri socijalizaciji između ostalog predstavlja veliki problem jeste vrlo čest i iritirajući smeh koji ne može da kontroliše, a koji je zapravo jedna vrsta duševnog poremećaja. Upravo taj smeh i odnos društva prema njemu Phillips koristi kao jedan od centralnih motiva i simbola pričajući nam jednu fascinantnu i krajnje uznemirujuću priču.
Lik Jokera reditelj Phillips vrlo vešto koristi samo kao okvir zarad jedne mnogo više i ozbiljnije ideje. Ta ideja jeste ovaj film u svojoj konačnici koji je mnogo više od svih Jokera do sad i koji je sve samo ne onaj prepoznatljivi svet klasičnih strip junaka.
Zapravo, „Joker“ je pre svega film o pojedincu koji je proizvod, ali i neuspeh društva u kojem živi. To je ono društvo koje se davno pretvorilo u surovu borbu za opstanak, gde je svako ko je u bilo kom smislu drugačiji na udaru tog istog društva. Iako se prvenstveno bavi jednim likom, Arthurom Fleckom, „Joker“ je donekle i posveta svim odbačenim, marginalizovanim i drugačijim slojevima stanovništva. To su oni mirni, tihi i vrlo često ugnjetavani, kojima je ponižavanje od strane drugih deo svakodnevnice. Živeći u seni i konstatnom strahu, vrlo često imaju problem sa samim sobom, ali ipak žele biti deo društva. Neretko, oni se sapliću na prvom koraku bivajući odbačeni od porodice, ali i od društva. Zapravo, priča je ovo ljudima koji nisu sigurni u svoje postojanje i to da li su uopšte živi, što je slučaj i sa Arthurom Fleckom. Iako nekad vrlo izgrađenog identiteta, neretko, za društvo su bezlični čije se postojanje svodi na brojeve ili šifre kod psihijatra. Najčešće, uzroci takvog njihovog stanja vrlo su kompleksni i svoje korene imaju u porodici, ali široj društvenoj zajednici.
Jedan takav „proizvod“ izopačenog društva jeste i Arthur. Ostajući bez pomoći zvaničnih ustanova, on ostaje i bez lekova, postajući hodajuća tempirana bomba kojoj sekunde nedostaju do eksplodiranja. U toj „eksploziji“ naš (anti)junak po prvi put u svom životu postaje vidljiv osećajući se istinski živim kao nikad do tada. Ono što je problem jeste to da njegova iznenadna samosvesnost postaje pretnja po bezbednost stanovništva i da je za rešavanje tog problema postalo kasno. Pokušavajući da reši problem kome je donekle i doprinelo, to licemerno društvo o kojem ovaj film i govori zapravo samo otklanja posledice, zanemarujući ono što je stvarni uzrok. Tim uzrocima i posledicama bavi se i „Joker“ . S tim u vezi, negde na pola filma mi saznajemo nekoliko porodičnih tajni iz života glavnog protagoniste koje su ga u velikoj meri odredile kao čoveka i napravile od njega to što on jeste. Odnosno, osobu kojoj smrt ima više smisla nego sam život i čoveka kome se život od tragedije pretvara u komediju.
Pored tog odnosa na relaciji društvo-pojedinac kao jednog od centralnih motiva filma, „Jokera“ možemo posmatrati i kao vrlo osvešćenu i društveno angažovanu dramu. Iako smešten u Gotham, u vreme nekih ranijih godina, stiče se utisak da je „Joker“ defakto aktuelniji nego ikad ranije. Socijalni nemiri, razni pokreti, kao i ekstremno bogata manjina, samo su neke od tema kojima se bavi reditelj ovoga filma. U tom smislu, lik Jokera možemo posmatrati i kao „glas“ potlačene i obespravljene sirotinje i svih onih čiji se glas nedovoljno čuje. Kao predstavnik takvih u ovom filmu pojavljuje se Arthur. Sasvim slučajno, upravo on postaje predvodnik te mase kojoj kao i svakoj drugoj treba neki vođa. Gledajući tu masu vidimo koliko je ona zapaljiva i zavodljiva, i koliko joj malo treba da prihvati bilo kakvog vođu, pa makar to bio i neko poput Arthura.
Lik Arthura svojom neverovatnom glumom dočarao je maestralni Joaquin Phoenix. Vidno smršavši, odglumio je lika kojeg uglavnom sažaljevamo, ali ga se vrlo često i bojimo. Smršavši više od 20 kilograma, odigrao je jednog od najupečatljivijih anti(junaka) ikada na filmu. To je lik koga je vrlo teško definisati i koga zapravo ne želite da definišete, rekao je za Arthura jednom prilikom Phoenix. Sa druge strane, jedan je to od onih tipova za koga potajno ili direktno navijate bez obzira na to šta on čini. Takođe, ne može se ne primetiti izvesna sličnost Arthura sa Travisom Bickleom iz filma „Taksista“. (sličnost scena gde Arthur polugo igra sa pištoljem i česte scene stavljanja prsta na čelo, gde je prst simulacija pištolja, kao i karakteri ova dva lika). Za razliku od De Nira koji je nesporno stvorio kultni lik Travisa, Phoenix uspeva u tome da mu samo posle nekoliko dana prikazivanja filma sa istim žarom aplaudira publika i kritika govoreći saglasno kako je to uloga koja dugo nije viđena na filmu. I zaista, ono što je Phoenix odglumio u „Jokeru“ malo ko je ikada napravio na filmu. Dotakavši najmračnije strane ljudske psihe, Phoenix nam pokazuje koliko je zapravo čovek kompleksno biće i koliko je on veliki glumac. Pored njega, treba pomenuti i rolu Roberta De Nira kao televizijskog voditelja Murraya Franklina i sjajnu Frances Conroy u ulozi Fleckove majke.
Maestralno režiran, prepun fascinatnih scena, ovaj film krasi odlična muzika koja mu uz sjajnu fotografiju i sumornu scenografiju daje mračnu notu, a koja je zapravo njegov zaštitni znak. Moćan, brutalan, potresan i iskren „Joker“ uznemiruje, ali i zadivljuje. Film je to koji se oseća, pa tek onda analizira. Kao malo koji film poslednjih godina uspeva da vrati publiku u bioskope, ujedini gledaoce i struku i podstakne ljude da pričaju o filmu. Na ulici, kafani i u bioskopskim dvoranama. „Joker“ je istinsko remek delo koje će malo koga ostaviti ravnodušnim i zaslužuje najveću moguću ocenu.
Godina: 2019.
Režija: Todd Phillips
Scenario: Todd Phillips i Scott Silver
Uloge: Joaquin Phoenix, Robert De Niro, Zazie Beetz, Frances Conroy, Brett Cullen
Žanr: drama
Država: Amerika, Kanada
Trajanje: 122minuta
