Dvadeset drugog jula 2011. godine mladić Anders Breivik iz Osla, izvršio je jedan od najvećih i najbrutalnijih terorističkih napada u istoriji Norveške, ali i savremene Evrope. Nakon što je ostavio kombi pun eksploziva ispred zgrade Norveške vlade koji je nedugo zatim eksplodirao, obučen u policajca uputio se ka ostrvu Utoji gde se održavao kamp omladine Radničke partije Norveške. Tu je ubio 69 osoba.
Piše: Vedran Grahovac
Na kraju, u ta dva teroristička napada poginulo je 77 osoba, dok je više njih povređeno. Nakon sudskog procesa Anders Breivik osuđen je na 21 godinu zatvora. Samo u prošloj, 2018. godini, snimljena su dva filma koja se bave Breivikom, odnosno napadima koje je on izveo. Jedan od ta dva filma jeste i „22. jul“ u režiji Paula Greengrassa, čoveka koji je režirao franšizu o agentu Bornu, „Kapetana Filipsa“, „Krvavu nedelju“ i još mnoga druga ostvarenja.
Baziran na knjizi „Jedan od nas“ autorke Asne Seierstad već od samog početka izazvao je kontroverze. Naime, kada se pojavila vest da će se snimati film na ovu vrlo osetljivu temu, mnogi su bili zgroženi, a kao rezultat svega toga u Norveškoj se potpisivala peticija kojom su se ljudi protivili snimanju. Isto tako, postajali su i oni koji su preživeli napad Breivika, a koji su podržavali ideju o snimanju „22. jula“ smatrajući da se time pokazuje pobeda demokratije, kao i da se Norveška mora i može suočiti sa tim i da se o ovoj temi svakako treba razgovarati.
Neželeći da snimi film isključivo i samo o Breiviku, a baveći se pričom u kojoj je ipak on centralni lik, Greengrass odlučuje da ova dva napada i sve ono što je usledilo posle prikaže iz nekoliko različitih perspektiva i time da jednu kompletniju sliku ovog strašnog dogođaja. Iako formalno nije podeljen na delove, gledajući „22. jul“ primećujemo razliku između prve i druge polovine koje ovaj film čine celinom. I dok prvih sat vremena Greengrass akcenat stavlja strogo na Breivika, njegovo pripremanje napada i prikaz samog napada, drugi deo filma je dosta sporiji, ne toliko dinamičan, gde se zapravo upoznajemo sa momkom koji je preživeo masakr, izgubio prijatelje i zajedno sa svojom porodicom pokušava da vrati svoj život u normalu. Takođe, Greengrass nam priču o ovom strašnom zločinu priča i iz perspektive Breivikovog advokata, koji je i pored toga što su njegova deca bila na Utoji za vreme napada odlučio da kao pravi profesionalac ipak brani Breivika. Isto tako, vidimo i dešavanja u Vladi Norveške, kao i način na koji se ona nosi sa novonastalom situacijom u toku i posle napada.
Prikazujući nam priču o jednom od najvećih terorističkih napada u istoriji Evrope, „22. jul“ govori o usamljenom, asocijalnom i hladnokrvnom mladiću koji je zarad onoga u šta veruje napravio strašan zločin u nameri, kako je i sam tvrdio, da promeni norveško, ali i evropsko, multikulturalno društvo, u kome su Hrišćani postali manjina. Takođe, ovo je film i o žrtvama, nedužnim ljudima, koji su stradali zbog ideja osobe koja je dala sebi pravo da drugima oduzima živote. Kroz lik Viljara, mladića koji preživljava napad i ostaje osoba sa invaliditetom, Greengrass nam nudi odličan prikaz žrtve i svega onoga što ona kao i njoj bliske osobe prolaze. Prikaz žrtve čiji život u jednom trenutku gubi smisao, ali koja ipak ne želi da odustane od svega. U tom smislu za „22. jul“ možemo reći da je i film o onoj unutrašnjoj, ličnoj borbi, snazi volje i svemu onom što jedna osoba prolazi kako bi pobedila svoje strahove i traume.
Ono što posebno treba izdvojiti jeste prvih sat vremena filma, gde reditelj uspeva da prenese atmosferu straha, nasilja i užasa i kod gledaoca stvori utisak autentičnosti napada na Utoji. Upravo taj deo filma podseća na jedno ranije, odlično ostvarenje ovog reditelja, odnosno „Krvavu nedelju“. Takođe, treba pomenuti i sjajnu rolu Andersa Danielsena koji je za razliku od uloge u filmu „Oslo, 31. avgust“ gde je kod gledaoca uglavnom izazivao saosećenja i simpatije, glumeći narkomana i jednu nesretnu osobu, u „22. julu“ uspeo sjajno da odglumi agresivnog i bezemotivnog Breivika, koji kod publike uglavnom izaziva zgražavanje i bes. Kao jednu od, uslovno rečeno, mana možemo navesti odsustvo rediteljeve želje da se više posveti Breiviku, psihološkoj analizi tog lika i uđe u analizu toga šta je zapravo dovelo do toga da on postane takav kakav jeste. Za razliku od prvog dela filma koji je više nego brutalan i realan, u drugom delu, u scenama suđenja, možemo na trenutke videti određenu dozu patetike i nekoliko stereotipnih scena, koje će bar nekima, za nijansu možda pokvariti utisak one autentičnosti iz prvog dela filma.
Nakon svega navedenog, Paulu Greengrassu treba svakako odati priznanje što je skupio hrabrosti da i pored protivljenja dela norveške javnosti i velikog pritiska ipak snimi film na ovu vrlo osetljivu, ali važnu temu. Ovim filmom, on zapravo daje svoj doprinos samim žrtvama, ali i ideji demokratije, multikulturalnog društva i svojim filmom zapravo šalje vrlo jasnu poruku ljudima širom sveta. „22. jul“ vrlo je vešto režiran, zaslužuje visoku ocenu i za vreme od dva i po sata koliko i traje ni jednog trenutka nije dosadan. Film je ovo koji opominje, ali i podseća.
Režija: Paul Greengrass
Scenario: Paul Greengrass i Asne Seierstad
Uloge: Anders Danielsen Lie, Jonas Strand Gravli, Jon Øigarden, Maria Bock, Thorbjørn Harr, Seda Witt, Isak Bakli Aglen
Žanr: drama
Država: Norveška, Island, Amerika
Trajanje: 143 minuta
Imdb ocena: 6,7
Naša ocena: 8
