„Ne. Nikad se nisam svađao sa bratom. Posvađao sam se sa životom, ne sa njim konkretno. Samo sam se jednog jutra probudio i odjebao sve.“ (citat iz filma)

Piše: Vedran Grahovac

U svakom gradu na svetu, ili bar većini, žive beskućnici. Ljudi čiji je dom ulica, krov vedro nebo, a pomoć drugih neretko, zapravo je sve što imaju. Iako ne često, ipak se dešava da baš beskućnici, njihove pojedinične ili grupne sudbine budu inspiracija ili pak glavna tema koje pojedini reditelji stavljaju na film. Sasvim slučajno u 2015. godini, u različitim državama, snimljena su dva filma koja se bave ovom populacijom. Da stvar bude zanimljivija, u mnogim segmentima ova dva filma imaju sličan pristup, određenu dozu humora, prikazujući nam ljude sa društvene margine iz jednog ugla, a koji nije sažaljenje. Prvi je „Smrdljiva bajka“ talentovanog i jednog od vodećih srbijanskih reditelja Miroslava Momčilovića, a drugi „Hector“, britanska drama koju je režirao Jake Gavin. Prvi, značajan domaćoj publici najviše zbog povratka na film velikog Žarka Lauševića, a drugi, nažalost ne toliko zapažen kod nas, ali svakako vredan gledanja, sa masetralnom rolom britanskog doajena Petera Mullana. I pored osvojene „Bafte“ (najznačajnija filmska nagrada u Britaniji) koja je otišla u ruke Mullena, za najbolju  mušku ulogu,  i činjenice da se radi o sasvim dobrom filmu, „Hector“ čini se, ipak nije došao do velikog broja gledalaca, bar kada je reč o našem govornom području.

Radnja filma prati Hectora kao glavnog junaka i njegove prijatelje Hazel i Dougia. Svo troje beskućnici, spremaju se za odlazak u London, gde će u prihvatilištu za beskućnike provesti Božić. Odlazak u ovo prihvatilište njihova je dugogodišnja praksa i skoro pa jedini trenutak u godini kada se zaista može reći da imaju  toplinu doma i sve ono što  zapravo nemaju na ulici. Zbog odlaska u Glazgov na medicinske preglede, Hector se u London upućuje sam, stopirajući i hodajući. Na tom putu koji će biti sve samo ne lak, upoznaćemo Hectora, ono što je prethodilo njegovoj odluci da postane beskućnik, ali i mnoge usputne putnike koji će mu biti od pomoći.

Priča o Hectoru zapravo je priča o jednom izgubljenom životu, onome što on nije, a mogao je biti. Taj život, nepojmljiv većini ljudi, vrlo često posledica je spleta raznih okolnosti, a najčešće  je zapravo posledica načina na koji se mi kao pojedinci nosimo sa njima. Priča je to o onim životnim trenucima koji se dešavaju mimo naše volje, a za koje smo direktno vezani, i nakon čega se sve menja iz korena. Menjamo se mi, naš pogled na svet, ali i ljudi oko nas. To su one situacije u koje nas „uvuče“ neka viša sila, testirajući našu snagu i naše „ja“. Upravo u jednoj takvoj situaciji, našao se i naš junak, nakon čega se promenilo mnogo toga. O tom događaju kao inicijalnoj kapisli svih budućih zbivanja u Hectorovom životu, mi saznajemo u drugoj polovini filma.  Svesno ili ne,  reditelj Gavin nam daje dosta prostora da razmišljamo o glavnom junaku, ostavljajući nam vremena da istog možda osudimo zbog načina na koji živi, istovremeno nam dajući i priliku da Hectora u potpunosti razumemo.

Njegovo putovanje u London na neki način putovanje je u svet promena ili bar pokušaj da se do njih dođe. Taj pokušaj zapravo se ogleda u činjenici da naš junak posle niza godina pokušava da stupi u kontakt sa bratom i sestrom, iz čijih je života bez ikakvih najava otišao davno. U tom smislu, priča je ovo i o porodici kao onom jedinom i poslednjem utočištu koje imamo, bez obzira na to o kakvoj se porodici radi. Ta porodica i odnosi u njoj, bez obzira na sve nesklade, jeste nešto za šta se  definitivno treba i vredi boriti, poručuje nam Gavin.

Pored te strogo lične životne priče Hectora prikazane kroz ovaj film, reditelj Gavin nudi nam i odličan prikaz jedne populacije, više ili manje prisutne svugde u svetu. One populacije čiji pripadnici žive mimo svih društveno prihvaćenih obrazaca ponašanja. Prepušteni sebi, ulicama i kiši, navikli su na malo, i vrlo često malo im je i dovoljno. Zapravo, prikaz je ovo jednog paralelnog „društvenog poretka“, drugačijeg od onog u kome živi većina. U tom i takvom poretku, bez obzira na sve, ipak postoje prijateljstva i solidarnost.

Sjajni Mullen kao Hector, jedna je od najsvetlijih tačaka ovog ostvarenja. Pored njega, videćemo još nekolicinu  vrlo živopisnih i zanimljivih likova,  koji će svojim karakterima i epizodnim ulogama zaokružiti ovo ostvarenje kao celinu. Upravo ti likovi, njihove reakcije i odnos prema Hectoru u raznim kriznim situacijama, šalju nam i jednu od poruka ovog ostvarenja. Baš kroz njih, njihovu dobrotu i spremnost da pomognu, reditelj Gaven nam nudi prikaz sveta kakav on možda i nije, ali je zapravo i više nego moguć.  Taj svet, poručuje nam Gaven, ne mora uvek da bude svet sebičnosti, egoizma i odsustva empatije.

Emotivan i snažan, film je ovo koji pleni onim finim i nenapadnim britanskim homorom. I pored činjenice da govori o jednoj vrlo ozbiljnoj i ne baš veseloj temi, ipak odiše  određenom dozom optimizma. Zapravo, jedan je to od onih filmova koji i pored prikaza surovosti sveta u kome živimo, ipak ostavlja prostora za osmeh, vraćajući nam nadu i veru u ljude. Gledajući „Hectora“ mnogi od nas će se možda zamisliti nad sobom, svojim životom, i negde u toplini doma svoga shvatiti kako njihov život i nije toliko loš.

Režija: Jake Gavin

Scenario: Jake Gavin

Uloge: Peter Mullan, Keith Allen, Natalie Gavin, Sharon Rooney, Sarah Solemani, Ewan Stewart, Laurie Ventry

Žanr: Drama

Država: Velika Britanija

Trajanje: 87 minuta

Imdb ocena: 6,9

Naša ocena: 7,7

Napiši komentar