fbpx

Napad, pa odbrana. Trči naprijed, pa se vrati nazad. Dodaj loptu i pazi da te ne obore. Ovako bih ukratko opisao moje iskustvo na prvoj utakmici američkog fudbala. Imao sam tu privilegiju da sa one strane „Velike bare“ prisustvujem jednoj utakmici. Malo ko bi očekivao da ovaj najpopularniji sport u Americi ima sve, ali najmanje veze sa pravim sportom.

Tog dana u rano jutro dobio sam informaciju da ću ići na utakmicu. S obzirom da nisam nikada gledao taj sport, razumljivo je naravno,  da ne znam ni pravila istog. Da ne bih bio potpuni autsajder, odlučio sam da se malo informišem preko vikipedije.

Naoružan novim znanjem o pravilima, dužini meča, broju igrača i ostalim stvarima koje krase ovaj sport, krenuo sam na tu utakmicu. Ono što mi je odmah u startu bilo čudno je „Zašto mi idemo na meč četiri sata prije početka“? Moj američki prijatelj koji nam je pravio društvo taj dan mi je objasnio da idemo da zauzmemo mjesto na parkingu ispred stadiona. Kakve sad veze ima parking sa utakmicom? Pa zar je popularnost tog sporta toliko velika da ćemo četiri sata čekati u redu da uđemo na stadion?

Dolazak u krug stadiona je bilo pravo iskustvo. Impresivno čudo arhitekture, ogromni numerisani parking i gomila ljudi obučena u crveno. Lokalni navijači podržavaju svoj tim pa su svi u svojim ratničkim bojama. Naravno, da ne bih odskakao od ostatka okoline počastio sam sebe navijačkom duksericom. Gomila auta, tende, šatori, roštilj i potoci piva. Tako bih se ukratko mogao opisati parking ispred stadiona. Sada sam konačno shvatio zašto smo došli četiri sata ranije. Nakon više hladnih limenki piva ulazimo na stadion. Pomalo omamljen silnim alkoholom zauzimam svoje mjesto. I program konačno kreće. Prvo zgodne plesačice na stadionu, pa nakon toga marširajući bend, pa onda maskota izvodi trikove, zatim himna kluba, pa onda himna Sjeverne Karoline, zatim himna Sjedinjenih Američkih država i obraćanje gradonačelnika publici. Sve sam vidio. Kompletan program od skoro čitavog sata, ali same utakmice nigdje. Tada sam shvatio zašto su neki navijači još na parkingu, uzimaju svoju posljednju dozu alkohola.

Sudija je dao znak i utakmica je počela. „Konačno“ pomislih, onaj alkohol od prije sat vremena je već popustio. Borba na terenu je u velikom jeku, a omamljena publika kao da se ne nalazi na istom mjestu kao i ja. Samo sjede mirno kao u pozorištu, svi osim mene, malo sam se uživio pa i glas pustio. Sve za uklapanje u ambijent. Nije dugo vremena prošlo i postignut je prvi „touchdown“, lokalni tim je uspio da napreduje. Sreći mojoj nigdje kraja – slavim, vrištim, kao da sam ja učestvovao u postizanju tih poena. Međutim, publika ćuti… „Šta se to dešava“? Plesačice koje su prije početka meča izvodile svoje koreografije na terenu se okreću na sve četiri strane tribina i podižu ogromne kartonske table na kojima piše „Napravite buku“! E ovo je već smiješno, pa izgleda da smo se samo moj kolega i ja uživjeli u meč, pa zar plesačica treba da ti da znak da se veseliš na utakmici koju sa takvim žarom posmatraš? „Ovi ljudi prate ovaj meč koliko i ja vremensku prognozu Kazakstana“, izgovorio sam na sav glas. Na moje opšte iznenađenje, to nije nikog mnogo doticalo. Ništa, idemo dalje, smirio sam svoje navijačke strasti. Moj prijatelj iz Banja Luke koji mi je pravio društvo je konstatovao da je najpopularniji lik na našoj tribini prodavac hot dogova. I jeste, jer smo za trajanje prvog poluvremena više puta čuli rečenicu „jedan hot dog, molim Vas“ nego „naprijed naši“.

Dođe i kraj prvog poluvremena ove budnim okom praćene utakmice od strane dvojice mladih ljudi sa Balkana. Ne znam da li još iko osim nas pratio meč sa takvim zanimanjem. Kada je sudija označio kraj prvog poluvremena, sa tribina je krenuo stampedo prema izlazu sa stadiona.

„Koliko dugo traje pauza?“ , morao sam pitati Amerikanca do mene, jer nije mi bilo jasno zašto se svi trude da izađu ako će meč ubrzo da se nastavi. „Oko 15 min“. To je odgovor koji sam dobio. Ništa onda savjetujem svom prijatelju da napustimo i mi stadion. Ipak nećemo biti jedini seljaci koji nisu izašli, jer kad si u Rimu, radi što i Rimljani, a ispred stadiona priča sa početka. Kolika je zapremina jednog prtljažnika u autu, kad toliko piva može da stane u njega? Svi navijači opet potežu za kapljicama ovog hladnog tečnog zlata. Opet je ogromni parking prepun, više je ljudi ispred stadiona nego unutar njega. Pilo se i pjevalo se, ali povratak na stadion se nije nadzirao. Prošlo je i tih 15 minuta ali očigledno je da nikom nije stalo da se vrati nazad i podrži svoj tim. Stadion je ostao poluprazan, a na ulazu je stajalo nekoliko hostesa koje su očajnički pokušale da vrate publiku unutra nuđenjem besplatnih peškira sa logom ovog kluba. Toliko o vatrenim navijačima. Prodaše klub za limenku piva. Konstatovali smo da mi i nismo za taj sport. Mogu oni pljuvati po našem fudbalu, ali za razliku od njih, mi svoj sport pratimo.

Nažalost, ni mi se nismo vratili. Nije da nismo htjeli, nego nisu nam dali. „Šta ćeš unutra, ajde popij još jednu!“ Moram ti priznati, dragi čitaoče, i nas je stiglo to američko pivo. Napustili smo parking stadiona u sumrak. A rezultat meča mi nije ni dan danas poznat. Čisto sumnjam da je i lokalnim navijačima.

eTrafika.net – David Jojić

Napiši komentar