„Nemam odgovore na tvoja pitanja. Ne znam šta da ti kažem. Ne znam šta da uradim. Ne znam…“(citat iz filma)

Piše: Vedran Grahovac

Iako ne često, ipak se dešava da se reditelji odluče na to da radnju svog filma smeste na okean. Odnosno, da se radnja odvija na brodu, splavu ili pak nekom drugom objektu na moru. Ako pogledamo  filmove ove tematike godinama unazad, a kojih svakako ima, možemo reći da je većini njih zajedničko jedno. Najčešće, zajednička poveznica ovih ostvarenja jeste borba pojedinca ili grupe ljudi sa moćima prirode, odnosno okeanom, kao i njihov opstanak i borba za preživljavanje u kojoj su se našli sticajem raznih okolnosti. Takođe, mnogi od tih filmova rađeni su u formi spektakla, sa velikim budžetom, gde je scenografija i više nego raskošna. Sa druge strane postoje i filmovi ove tematike, a vrlo skromnog budžeta, gde je radnja bukvalno svedena na nekoliko likova, a scenografija ograničena na jedan vrlo mali i skučeni prostor. Jedan takav film jeste i „Styx“, nemačko-austrijska drama reditelja Wolfganga Fischera, koja je svetsku premijeru imala 2018. godine na filmskom festivalu u Berlinu. Za razliku od kritike koja je film uglavnom odlično prihvatila (što potvrđuje i 29 osvojenih nagrada), mišljenja publike su uglavnom podeljena.

Već na samom početku u jednoj od uvodnih scena upoznajemo se sa Rike, ženom srednjih godina i glavnom junakinjom ovog ostvarenja. U toj sceni vidimo je kao deo ekipe hitne pomoći, gde u jednoj noći pokušava spasiti život čoveku koji je doživeo saobraćajnu nezgodu. Izuzev činjenice da je glavna junakinja doktorica, mi o njoj zapravo ne znamo baš ništa. Nedugo posle vidimo Rike kako sama na jedrilici kreće na putovanje. Nakon velike oluje, nekih stotinjak metara od nje primetiće veliki putnički brod koji je u kvaru i pritom pun izbeglica. Iako dobija upute od obalske straže da se udalji i ne reaguje, jer nije bezbedno, ona ipak pomaže tamnoputom dečaku koji se našao u moru. Vidno lošeg stanja i iscrpljenog dečaka Rike zbrinjava i vraća u život. Problem nastaje kada se dečak probudi i na neki način dođe u sukob sa njom. Na pučini mora, daleko od sveta, Rike će ostati  sama na jedrilici  sa dečakom, sa kojim ne može naći „zajednički jezik“, pritom gledajući brod pun izbeglica koji tone u blizini, a na kojem je i dečakova sestra.

Iako po sinopsisu samo naizgled jednostavna drama, „Styx“ je zapravo mnogo više od toga. Drama je to koju možemo i zapravo moramo posmatrati iz više uglova gledajući na nju iz jednog mnogo šireg  društvenog konteksta. Baveći se pre svega jednom ženom i pomalo nesvakidašnjim putovanjem u kojem ona definitivno uživa, Fischer nam priča priču  o avanturi koja bi trebala biti odmor i na neki način bekstvo od one svakodnevne rutine. One rutine na koju smo uglavnom osuđeni svi, a koja se sastoji od odlaska na posao, naših prijatelja i svega onoga što ispunjava naše vreme.

Priča je ovo o izlasku iz životne zone konfora u neki drugi svet. Za našu junakinju taj svet je takođe uživanje u kome se ona snalazi i više nego dobro. Iako sama na pučini, ona je smirena, samouverena i sretna, sve do jednog trenutka kada vidi brod koji tone sa migrantima, a kome obalska straža baš i ne žuri da pomogne. Upravo taj trenutak zapravo je suština ove priče. Taj momenat defakto je ogledalo sveta i društva u kojem živimo. Društva bez empatije koje je postalo imuno na tuđu muku i bol, sebično razmišljajući  samo o svojim potrebama. Društva gde su životi nekih, u ovom slučaju migranata, manje vredni i manje bitni nego neki drugi. Ono što je zabrinjavajuće, a kako ćemo videti u filmu, jeste činjenica da za ovu populaciju postoji jedan vid ignorisanja od strane zvaničnih vlada, tela, organa ili u ovom slučaju obalske straže, koje na neki način kontrilišu sudbine ovih bespomoćnih ljudi. Prepušteni sami sebi, u potrazi za boljim sutra, migranti se bukvalno dave po bespućima okeana postajući još samo jedno mrtvo telo koje će staviti u kese za smeće i zakopati ih kao da nikada nisu ni hodali ovom planetom.

Bespomoćnost te populacije ostavljene na milost i nemilost raznim birokratima, prikazana je kroz tamnoputog, zbunjenog i na trenutke agresivnog dečaka Kingsleya, koji se našao na jedrilici kod Rike. Dečaka koji od „prtljaga“ na sebi ima dres fudbalera Ronalda i narukvicu oko ruke sa svojim imenom. Dečaka koji je bez svoje volje  bio primoran da odraste i sazre pre svojih vršnjaka u zemljama Evrope. Bežeći  od  haosa u svojoj zemlji, sanjao je o boljem i sretnijem svetu kao onom u kom živi i fudbaler čiji dres nosi, neznajući da taj svet postoji, ali ne za njega i njegove sunarodnike. Taj svet, zapravo je svet dehumanizovanog birokratskog aparata, raznih propisa, gde su često formulari i razne formalnosti bitnije i preče nego ono ljudsko. Upravo jedna od scena u kojoj od Rike traže da popuni formulare, iako je ona u šoku, izbezumljena od svega što je videla na pučini, pritom je ne pitajući kako je i da li je dobro, sjajno opisuje „humanost“ birokratskog sveta u koji je Kingsley bežao, verujući da je taj svet bolji. Iako surov i nemilosrdan, u takvom svetu  ipak postoje oni koji bez obzira na propise i ograničenja reaguju instiktivno, odnosno onako kako im i ljudska priroda nalaže, vodeći se empatijom, sa ciljem da pomognu onome ko je ugrožen, naravno ako to  uopšte mogu.

Oduor Wekesa u ulozi dečaka i Susanne Wolff u ulozi Rike, odradili su sasvim dobar glumački posao. Prisutni u kadru veći deo filma, zapravo su njegovi nosioci, što nimalo nije lako. Svojim izvedbama uspevaju da izgrade vrlo složen odnos, a sa vrlo malo dijaloga i teksta. Odnos je to koji najviše pratimo kroz njihovu mimiku i facijalne ekspresije, koji preti svakog momenta da preraste čak i u incident.

Ono što posebno treba izdvojiti jeste maestralna i odlično snimljena uvodna scena. Gledajući jednu vrstu majmuna kako se slobodno kreću gradom, dok u pozadini ide sjajna muzička podloga, istu možemo posmatrati u skladu i sa samom porukom ovog filma. Naime, scena je to koju možemo tumačiti na način da  zapravo prikazuje naš svet kao mesto gde životinje imaju slobodu kretanja, dok su mnogi ljudi uskraćeni za nju.

Kao jednu od zamerki, možemo navesti prvi deo filma, kada je Rike na jedrilici gde se zapravo ne dešava baš ništa. Upravo taj deo filma, nekima može biti i dosadan, gledajući Rike u njenoj svakodnevnoj rutini na pučini. Sa druge strane, upravo ta rutina i monotonija  uvod su u dramu i dinamiku koja dolazi posle.

Na kraju, reditelju Fischeru treba odati priznanje što je skupio hrabrosti da se uopšte bavi ovom temom, ali i da snimi film (odnosno veći deo filma) na vrlo skučenom i malom prostoru, sa samo dva lika. Savremena, aktuelna i društveno angažovana „Styx“ je drama sa nekoliko vrlo emotivnih i teških scena, koja na trenutke nije uopšte lagana za gledanje. Jedan je to od onih filmova sa vrlo malo dijaloga, koji atmosferom i radnjom zapravo govori i više nego što treba. Posveta je to miru i onoj vrsti osame koja je čoveku i više nego potrebna, ali koja za čas postane pakao i drama iz koje je teško izaći. Film o onim životnim situacijama nakon kojih ništa nije isto, svakako vredan pažnje i našeg utrošenog vremena.

Režija: Wolfgang Fischer

Scenario: Wolfgang Fischer i Ika Kunzel

Uloge: Susanne Wolff, Gedion Oduor Wekesa, Kelvin Mutuku Ndinda, Inga Birkenfeld

Žanr: Drama

Država: Nemačka, Austrija

Trajanje: 94 minuta

Imdb ocena: 6,5

Naša ocena: 7,7

Napiši komentar