„Pravi pisac ne piše da bi bio objavljen. Piše jer ima nešto hitno i lično što mora reći. Pisac mora pisati, kao što mora disati i on nastavlja to raditi, uprkos usamljenosti, uprkos siromaštvu, uprkos hrpi pisama, odbijenica, uprkos  roditelju ili ženi koja ga poziva van.“(citat iz filma)

Piše: Vedran Grahovac

Vrlo često, kaže se da iza svakog uspešnog muškarca stoji uspešna žena. Ili, žena koja možda i nije toliko uspešna, ali koja je svakako zaslužna za uspeh ili uspehe svog partnera. Neretko, baš ona je ta koja svojim zalaganjem, odricanjem, a često i žrtvom najviše doprinosi uspesima svoje muške polovine. Upravo o  jednoj takvoj ženi, i puno više od toga, govori film „The Wife“ iz 2018. godine reditelja Bjorna Rungea. Baziran na istoimenoj noveli Meg Wolitzer, o ovom filmu prilično se  pričalo i pisalo, a ponajviše zbog sjajne role Glenn Close. Baš za ovu ulogu ova proslavljena glumica osvaja Zlatni globus, ali i nominaciju za Oskara, kojeg ipak nije uspela dobiti.

Za  centralne likove ove drame reditelj Runge postavlja supružnike Joa i Joan, koji su u braku već dugi niz  godina. Joe je proslavljeni pisac, a Joan njegova najveća podrška i  zapravo puno više od toga. Kada Jou jave da je upravo on dobitnik Nobelove nagrade za književnost, zajedno sa suprugom Joan i sinom Maksom, koji je takođe pisac, krenuće put Štokholma na svečanu ceremoniju ove prestižne nagrade. To porodično putovanje i boravak u Štokholmu biće puno više od samog putovanja, gde će doći do preispitivanja njihovih, porodičnih odnosa, a što će biti jedno i više nego bolno iskustvo po njih.

Prikazujući nam priču o Jou Castlemanu, proslavljenom piscu sada već na zalasku karijere, Runge nam zapravo, suptilno i nenametljivo priča o piščevoj supruzi Joan. Iako nije centralni i najbitniji lik u filmu, bar ne na prvi pogled, Joan je ta koja je za priču u stvari puno bitnija od svoje muške polovine. Jedna je to od onih mirnih i povučenih žena, koja je uvek bila tu kada treba, kako za sina, tako i za supruga. Zapravo, videćemo da je Joan puno više od  supruge, majke i  domaćice. Ona je sve ono  dobro što si jedna osoba može poželeti na svom životnome putu. Žrtvujući svoj talenat, koji pritom nije bio zanemarljiv, odlučila se da radi ljubavi bude večito druga, u senci svoga muža, a zarad njegove  karijere i slave. U tom smislu, priča je ovo o uslovno rečeno jednoj vrsti žrtve kojih su mnoge porodice verovatne pune. To su one „žrtve“ na koje  sama „žrtva“ samoinicijativno pristaje, a čemu doprinosi splet raznih okolnosti, koje  obično nazivamo život.

Odlučivši se da nam radnju prikaže na dva hronološka nivoa u vidu prošlosti i sadašnjosti, reditelj Runge nas postepeno upoznaje sa celokupnim istorijatom ove veze, ali i istorijatom ove porodice uopšte. Porodice koja je zapravo rob jedne velike tajne, koja će umnogome doprineti kulminaciji odnosa među supružnicima i sinom, i svemu onome što će se dešavati upravo u Štokholmu. Koristeći „flešbekove“ s vremena na vreme, reditelj nas  vraća i  u mladost naših glavnih junaka, upoznajući nas sa tim  kako ih je život  spojio i kako se jedna veza na nivou profesor-student, pretvorila u brak. Za razliku od samog početka gde se upoznajemo sa ovom skladnom i sretnom porodicom, u drugom delu filma, kako isti odmiče, videćemo da ona i nije baš tako savršena i sretna. Putovanje u Štokholm pretvoriće se zapravo u jednu vrstu putovanja kroz prošlost, odnosno kompleksnost porodičnih odnosa, koji videćemo i nisu baš  toliko sjajni.

Takođe, „The Wife“ je i odličan prikaz braka, koji uprkos svim trzavicama i padovima opstaje i  dalje. To je onaj stadijum  bračne zajednice za koju možemo reći da je više prijateljstvo, poštovanje i razumevanje, a pre svega jeste kompromis. I upravo reč kompromis možda i najbolje karakteriše ovaj višegodišnji brak, a  koji će se „uzdrmati“ na putovanju koje je zapravo trebalo biti kruna višegodišnje ljubavi i prijateljstva. Isto tako, priča je ovo o odnosu na relaciji otac-sin, a koji samo naizgled funskioniše kako treba. Odnos je to koji stalno tinja, nije baš sjajan, i na neki način on je univerzalna priča o „sukobu“ oca i sina , a za koji možemo reći da je i sukob generacija, kako to često i biva u ovakvim situacijama.

Kao najbolji segment ovog ostvarenja definitivno treba izdvojiti glumu. Sjajne uloge supružnika ostvarili su već pomenuta Glenn Close kao Joan i Jonathan Pryce kao pisac Joe. Upravo on, odnosno njegova uloga, čini se, ostala je možda i neopravdano u senci Glenn Close, o kojoj se dosta pisalo, a što je svakako posledica osvojenih nagrada za ulogu piščeve žene. Pored njih, treba pomenuti i ovde sjajnog Christiana Slatera, koji je odlično izneo lik čoveka koji opseda ovaj bračni par u nameri da napiše biografiju Joa, a čemu se slavni pisac  konstantno protivi. Pored njih iako epizodnu, vrlo efektnu i upečatljivu ulogu ostvarila je Elizabeth McGovern u jednom od delova filma, koji prikazuje ono vreme kada su ovi supružnici bili samo profesor i student.

Na kraju, treba reći da je reditelj Bjorn Runge uspeo napraviti jednu sasvim dobru i korektnu dramu sa vrlo dobrom glumom i glumačkom podelom. I pored teme koja nije baš uvek vesela, ovaj film ipak ima određenu dozu šarma i onog finog, nenapadnog humora, koji će vam bar nekoliko puta tokom samog gledanja  vratiti osmeh na lice.

Napiši komentar