Paradoksalno, naša muzika je većinom jako vesela, dok su tekstovi većinom vrlo ozbiljni. Ne bavimo se politikom iako je dosta prisutna u našim pesmama. Kritikujemo loše pojave u društvu i nas same jer nismo uspeli da uradimo više da se te loše pojave iskorene. Kada smo počinjali, živeli smo u ubeđenju da kroz muziku možemo da promenimo svet na bolje. Sada kao stariji i iskusniji znamo da svet ne možemo da menjamo, ali možemo sebe. Da možemo da radimo na sebi da bi bar naši mikro svetovi bili lepši za nas, naše porodice, prijatelje i barem na dva sata za našu publiku. Želimo da stimulišemo klince da rade na sebi svakim danom i da je to jedini izlaz. I da budu pametniji od nas u svakom smislu. Da drugarstvo i lojalnost nemaju cenu. Da su materijalne stvari dobre ako su u svojstvu razvijanja duha. I da će političari biti uvek lopovi, prevaranti i manipulatori.
Piše: Slobodan Manojlović
Rekao je ovo u razgovoru za eTrafiku vokal benda Samostalni referenti Predrag Fef Bojović. Ovaj ska sastav nedavno je na koncertu u Novom Sadu proslavio 23 godine postojanja.
“Kada se osvrnemo iza sebe, 23 godine je stvarno puno. Mnogo klinaca koji su sada u prvim redovima na našim koncertima, 1996. godine nisu bili ni u planu. Priča je počela kada smo se Ref i ja sreli u srednjoj školi. Ja sam imao ideju o bendu i gomilu tekstova još 1993. godine, ali nisam imao ekipu sa kojom bih pokrenuo bend. Može se reći da smo Ref i ja osnovali Referente i da smo jedini od početka tu. On nije znao da svira gitaru, ja nisam znao da pevam, tako da smo se sjajno uklopili. I još uvek se uklapamo (smijeh)”, kaže on za eTrafiku.
Kako ističe, mogli su biti kreativniji i produktivniji, ali to smo jednostavno nisu oni.
“Referenti su kroz ove godine mogli da izbace četiri ili pet albuma jer smo napravili sigurno četrdesetak pesama. Međutim, zbog dinamike snimanja, odnosno nesnimanja, mnoge od tih pesama su zaboravljene i odbačene. Postoji demo snimak sa 12 pesama iz 1999. godine i od tih 12 danas sviramo samo dve. Ono čime smo jako zadovoljni i na šta smo ponosni je da smo mi između sebe sjajni prijatelji, gotovo porodica i to je sigurno jedan od razloga zašto tako dugo postojimo. A ne treba zaboraviti da je nas sedam, osam ili devet u bendu…. Zavisi ko se gde nalazi u datom momentu. Takođe, ponosni smo na činjenicu da smo sa publikom izgradili iskren odnos. Da tu nema foliranja i da oni znaju da ono što dolazi od nas, dolazi iskreno”, ističe.
Vidite li sebe kao bend koji sa publikom funkcioniše na familijaran način, kakva je vaša konekcija?
Delimično sam dao odgovor na to pitanje u prethodnom odgovoru, ali biću malo detaljniji sada. Recimo, desilo nam se u Osijeku da posle koncerta nismo imali gde da spavamo. Devojka iz publike nas je pozvala da prenoćimo kod nje. Nas osmorica. Mi Srbi, ona Hrvatica. Prvi put nas vidi u životu. Od tada je zovemo Mama Jeca i ona nam je sjajan prijatelj. Na tom istom koncertu nam se pridruzio Zulj, harmonikaš. Došao je dečko sa harmonikom na koncert, pitao da li može da se popne na binu i odsvira sa nama neku pesmu. Svirao je ceo koncert i od tada je član benda. Za poslednji rođendanski koncert je došao iz Dablina samo da bi odsvirao sa nama dve svirke. Ekipa iz Podgorice – naša braća. Gde god da sviramo u Crnoj Gori oni su tu. Pre dve godine smo zatvorili Lake Fest u Niksiću. Ta ekipa je ostala posle našeg nastupa pola sata pevajući refren pesme “Život je san” i skandirajuci “ostaćemo ovde zauvek”. Zagreb – 20 ljudi na bini sa nama peva “Za moj Beograd”. Na našem koncertu ljudi uvek mogu da se popnu na binu da pevaju sa nama. Mnogo puta posle koncerta zabodemo sa dosta njih uz pivo i priču. Naša publika su ljudi koji su slični nama i normalno je da na neki način budemo i drugari i da zato vlada ta neka familijarna atmosfera. Mislim da ne postoji čovek kome nismo odgovorili na poruku preko društvenih mreza. Da bi te publika poštovala, pored dobre svirke, moraš i ti njih da poštuješ. To mnogi bendovi zaboravljaju.
Jedan ste od rijetkih bendova koji na ovim prostorima svira ska. Ko su vam bili muzički uzori i koliko su bili teški počeci u ovom pravcu?
Referenti su počeli kao pank bend koji je koketirao sa ska muzikom. Nemoj zaboraviti da kada smo mi počinjali, nije postojao torrent, YouTube i slične stvari. Morao si da se snalaziš da bi čuo nesto novo. A činjenica je da je pre nas u Srbiji postojao samo jedan ska bend (Kontra ritam). Uzori su nam bili i ostali pre svega The Clash i Mano Negra koji nisu ska bendovi, ali delimo sa njima ideju i pogled na svet. Tu su naravno The Specials, Madness, Bad Manners, Skatalites i gro manje poznatih bendova iz Nemačke i Španije. Referenti su počeli da sviraju ska posle koncerta Bluekille u Beogradu. To je verovatno jedan od najboljih koncerata na kojima sam bio. Nekoliko godina kasnije, sa Bluekillom smo i podelili binu u Beogradu, u legendarnoj, ali pokojnoj Akademiji. Ono što nam je predstavljalo veliki problem na početku je bilo pronalaženje duvačke sekcije. Malo je reći da smo Lunga, našeg trubača, bukvalno na prevaru doveli u bend. I eto, on je pored mene i Refa, čovek sa najdužim stažom u bendu. Više od dve decenije. Da je neke pravde, trebao bi da ima beneficirani radni staž. (smijeh) Naravno, čak i ako okupiš bend, treba posle organizovati probe sa sedam do osam ljudi. Da ne pričam koliko je nama sada to teško kad smo već u nekim godinama i kad imamo porodice, poslove…
Ima li ska kao muzički pravac ikakvu perspektivu u Srbiji i regionu?
Nema perspektive za ska u regionu. Ska nije komercijalna muzika (osim ako ne ubaciš narodnjake i nazoves to world music, balkan špice i slične gluposti) niti će ikada biti. Samim tim, ne postoji potreba da se ska bend gura ili favorizuje u medijima jer samo tako može postati komercijala i privući dosta ljudi. Ska će uvek biti muzika na margini, uvek će biti do 1000 ljudi koji će doći da gledaju takav bend i to je to. Ali da budem iskren, meni je to sasvim u redu. Mi i još nekoliko bendova održavamo ska scenu na aparatima. Možda za neka druga vremena, a možda i uzalud. Nama je lepo i dokle god postoji barem jedan čovek koji će doći na naš koncert, mi ćemo imati koncerte. Ako ne bude niti tog jednog čoveka, mi ćemo svirati za nas.
Do sada ste izdali jedan album. Zašto ih nije bilo više i kada možemo da očekujemo novi, obzirom da je ranije najavljivan za prethodnu godinu?
Istina je da smo izdali jedan album zvanično, ali kao što već rekoh, postoji i taj jedan CD iz 1999. godine, koji je trebao biti album da politička situacija u to vreme nije bila na ivici. Niko nije želeo da nas izda, otkazano je snimanje prvog albuma dan pre ulaska u studio zbog previše opasnih tekstova za to vreme. Da smo “The GreaTestis Hits” (prvi i do sada jedini album) prepolovili na pola mogli smo da izdamo dva albuma. Dakle, da je sve bilo drugačije i da smo malo jajarili sa brojem pesama, do sada bi imali tri zvanična izdanja. Ali nismo jajare… “Polu live, polu mrtav” bi trebalo da izađe u toku ove godine. Ako sve bude išlo po planu, a vrlo je moguće da neće ići, kao što je uvek slučaj sa nama. Taj album bi trebao da ima dvadesetak pesama, nešto uživo odsviranih, nešto studijskih. Radimo lagano pa ćemo videti gde ćemo i kada stići. Ono što je sigurno, ovaj album će biti na CD-u iako smo rekli da nikada necemo izdati zvaničan CD. Kad dođeš u naše godine, imaš decu, ipak želiš da im ostaviš nešto pa makar to bio i jedan komad plastike…
Nedavno ste izdali singl “Vlast i opozicija” u kojem opisujete sumornu situaciju u regionu. Gdje smo danas, ima li spasa i nade za neke nove ljude?
Neko je rekao – sistem se ne može promeniti sistemom. Sa tom rečenicom se potpuno slažemo. Ne može se graditi kuca na losem temelju. Drvo se ruši ako koren istruli. Kada smo snimili pesmu “Vlast i opozicija”, nekolicina ljudi, a i sami mi, bili smo ubeđeni da će spot imati milion pregleda jer pesma puca pravo u glavu nezadovoljnom čoveku. Ali smo se ozbiljno prevarili. Izgleda da ovde ljudi sjajno žive ili im je dosta svega pa ne žele još i kroz muziku da slušaju da je vlast loša i da je opozicija za podsmeh. Tu pesmu niko živ nije smeo da pusti. Niti oni koju su bliži vlasti, a niti oni koji zagovaraju stavove (koje stavove?) opozicije. Narod na prostorima eks Juge je zatrovan mržnjom. Mi konstantno imamo nekog imaginarnog neprijatelja. Narod se drži na ivici tenzije da će možda opet neki rat, a ovi banditi sa vlasti, koji su se lepo umrežili, lapaju, diluju, prave svoje kombinacije. Nema nade za neke nove ljude dok ne bude totalna lustracija, dok ne dođemo u situaciju da se vlasti tresu gaće od naroda, a ne obrnuto i dok ne popravimo te temelje. Ljudi sada obraz prodaju za sendvič i jednu crvenu. Što smo bedniji, to su život i guzica jeftiniji.
Kakvi su planovi benda u narednim godinama?
Ne volim to pitanje jer sa nama ništa ne može da se planira. Planiramo jedno, ispadne drugo… Idemo iz dana u dan pa šta bude. Imamo želju da izdamo taj CD, da snimimo još nekoliko pesama koje smo napisali i da bar za jednu snimimo spot. Naravno, visokobudžetni za 100 eura iliti 200 KM. Sigurna su dva festivala za predstojeće leto, ali ne možemo da garantujemo iz ove perspektive da stizemo na tonsku probu u zakazano vreme. (smijeh)
Prije nekoliko godina ste svirali u Banjaluci. Po čemu pamtite taj nastup i grad na Vrbasu, kada možemo da vas očekujemo ponovo ovdje?
Uh. Da se ne gađamo sa godinama, ni ja se ne sećam kada je bio koncert. Moguće je da ulazimo obojica u demenciju. (smijeh) Ono što je bitno, koncert je bio fenomenalan. Ja ga se konkretno sećam po tome što su mi bila ukočena leđa i što sam veći deo certa proveo sedeći u barskoj stolici, pio crno vino i pravio se da sam Rade Šerbedžija iz mlađih dana.
Atmosfera je bila fantastična. Da su ljudi bili sa nama na bini i bili mokri do gole kože. Posto ide kao priča da je u BL odnos žena i muškaraca 7:1, ako neka od naših gospođa ovo čita, mogu reći da su svi bili dobrano pijani, čak i da su hteli nešto da privedu, mislim da nisu bili u stanju. (smijeh)
Bilo je nekoliko pokušaja da nas opet dovedu u Banjaluku, ali nažalost nije se ostvarilo zbog finansija. Videćemo šta će budućnost doneti. Što se nas tiče, apsolutno bi bilo sjajno da opet dođemo.
