Ljubitelji „zelenih ruža“ sa nestrpljenjem očekuju 10. mart i dugo najavljivani koncert Orthodox Celtsa u Banjalučkom KSB-u. „Zvijezde u zemlji dole“ i ovaj put obećavaju odličnu atmosferu uz već odavno prijateljski odnos sa fanovima.

Piše: Nikola Zgonjanin

Koncert Orthodox Celtsa zakazan je za 10. mart u banjalučkom KSB-u sa početkom u 22 časa. Karte se mogu kupiti u KSB-u ili u Peckham Pubu po cijeni od 7 KM, a na dan koncerta 10 KM.

U susret koncertu, razgovarali smo sa frontmenom Kelta, Aleksandrom Petrovićem, poznatijim kao Aca Seltik. Između ostalog, otkriva nam da sa banjalučkom publikom posebnu povezanost gaji već 20 godina, koja polako kulminira prijateljstvom.

Kažu da ako radiš ono što voliš, ništa nije teško. Jenjava li to ikada sa muzikom?

Nema šanse! Iz prostog razloga što ako imaš potrebu da se izražavaš kroz muziku, onda si to ti. A ako je to odraz tebe samog, onda nikako i ne može da bude teško jer nije obaveza, već potreba i zadovoljstvo.

Jedni ste od prvih koji su na ovim prostorima počeli da stvaraju na engleskom jeziku, pri tome i muziku irskog melosa. Mislite li da ste pokrenuli trend, inicijalnu kapislu svima koji su krenuli tim putem?

Pa, verovatno, mada ja ne gledam bukvalno na to. Bilo je bendova koji su stvarali na engleskom i pre nas, ali ne unutar ovog žanra. Sigurno je da ništa ne bi bilo isto da mi to nismo uradili, tako da, ako smo mi nekome utrali put i omogućili mu da iskaže sebe kroz nešto nekarakteristično za njega samog i progleda, onda je to velika stvar.

Ekspanzija irske muzike je u punom jeku, na našoj ali i na svjetskoj sceni. Da li trenutna svjetska situacija pogoduje energičnim ritmovima, za izbacivanje negativne energije, ili pak treba nešto smirenije, za opuštanje?

Ja nikada nisam razumeo da to “za opuštanje” podrazumeva spor tempo, “smirenije” i tiše. Uostalom, ja balade nikada nisam nešto ni preferirao i kad god sam mogao da ih izbegnem, izbegavao sam ih. I dan danas se najbolje opuštam uz irske pesme najbržeg tempa, Hevi Metal i Pank.

Pjesma „I Wish you the very worst“ kako ste i sami rekli, poruka je svim licemjerima. Koliko je važno, kroz muziku doprijeti do javnosti i na neki način otvoriti oči ljudima? Koliko je važno, a koliko rizično po karijeru?

Moj, a i naš, Keltski, muzički izraz nije rezultat želje da budeš komercijalan po svaku cenu, niti povlađujemo tržištu, trendu ili bilo kome ili čemu. Važno je da budeš svoj u svakom trenutku, da, ako treba, saspeš istinu u lice svima, ako treba idem i sam protiv svih i nemam nikakav problem sa tim. Pa, ja sam pola života bio jedini Seltikov navijač i u onoj i u ovoj državi i nikada mi nije palo na pamet da pravim bilo kakav kompromis sa samim sobom, pa makar bio sam na tribini do sudnjeg dana. Drago mi je što takvo viđenje i stav dele i ostali Kelti i da nikada nikome ne idemo niz dlaku i nikada nismo pravili kompromise, niti ćemo.

Sve više izvođača svoje albume pored diska i onlajn verzije objavljuje i na vinilu. Da li se vinil vraća na velika vrata, imate li planove po tom pitanju?

Da, planovi postoje, samo to ide prilično sporo u našem slučaju. Imali smo čak i konkretan plan, ali se u poslednjem trenutku nešto izdešavalo na tehničkom planu pa smo bili prinuđeni da to ostavimo po strani za sada. Ali, to ne znači da tog vinila neće biti, naprotiv, samo ne znam kada.

Vaš posljednji album nosi naziv „Many Mouths Shut“(For the Things to be said). Šta to ostaje nedorečeno, koliko je usta zapušeno i tiho?

To niko ne zna sa sigurnošću jer taj broj varira od prilike do prilike. Problem je strah koji mnoštvo ljudi nagoni na samocenzuru čija je rezultanta držanje jezika za zubima. A ko ne otvori usta da provetri grlo rizikuje bar čir. Od nerviranja, dakako. Što se mene tiče, nikako mi nije jasno, i samim tim ostaje nedorečeno, je zašto i kako ljudi uspevaju da toliko dugo budu u sukobu sa samim sobom.

Prošlo je 20 godina od jednog od prvih koncerta Celtsa u Banjaluci. Koliko ste se zbližili sa banjalučkom publikom? Da li energija od tada samo raste?

Energija je od prvog trenutka bila na ogromnom, gotovo nezamislivom nivou. Sjećam se ja tog prvog koncerta u Banjaluci vrlo živo, kada je Seltik baš tog dana, 9. maja 1998., posle 9 godina osvojio titulu i sprečio onaj drugi klub iz Glazgova, čije ime ne spominjem, da uzme desetu zaredom, a trebala nam je pobeda da bismo bili sigurni. Celu tonsku probu sam proveo u nekoj kancelariji i sedio na telefonu, vrtio broj automata koji saopštava trenutne rezultate i nabio astronomski račun. I kad je konačno glas saopštio da smo pobedili Sent Džonston sa 2:0 i osvojili titulu kao da je nebo eksplodiralo. A onda je eksplodiralo i na bini i nešto u našim glavama i tada je začeta ta veza koja je ove godine već rezultirala dogovorom da se vidimo sa fanovima, mada bih ja pre rekao našim prijateljima, pre same svirke i obećali su da će da nam donesu 50 kg ćevapa.

Napiši komentar