– Teško onome kome se, posle mnogo godina pruži prilika da provede noć sa nekom od svojih najvećih ljubavi koju nikad nije takao! Ostaće bez ičega u srcu, siromašniji za jednu najlepšu bajku. Kada se uveri da se ne razlikuje od drugih žena, da nije ni bolja, ni lošija, tačnije da nije bila ni iz bliza vredna onolike patnje, i da joj je svu vrednost koju je posedovala ustvari rasipnički poklanjala samo ta neuzvraćena ljubav. Hoću svoju ljubav natrag!

– Ipak nisam pobeđen sve dok ne priznam poraz, a ja ga još ne priznajem.

– Danas svako ima mobilni telefon, ali mnogi nemaju kome da telefoniraju. Nikada sastaviti sva dobra.

– Svi oni, koji traže nešto važno, nešto dragoceno, nešto što su davno izgubili, koračaju na isti način. Poznaćete ih po tome što ih na ulici ništa drugo ne zanima: samo gledaju ispred sebe, samo gledaju i traže, traže…

– Ne, nije me sramota da stojim na buvljaku i prodajem osećanja. Moja su! Važno je da ne kradem, a od nečega se mora živeti.

– Osmehneš li se deci, ona uzvrate osmehom. Osmehneš li se odraslima, oni se pitaju: “Zašto se ovaj smeje?

– Nije važno šta čovjek pije, kaže mi prijatelj, već u koga gleda dok pije.

– Postoji li večna ljubav? Nisam večan pa ne znam.

– Izaberi momka koji će te odvesti kući da te upozna sa svojim roditeljima, a ne sa svojom spavaćom sobom.

– Teži i od građanskog i od verskog rata je onaj koji svako vodi sam u sebi.

– Sve više ljudi razgovara samo sa sobom po ulicama. Oni vode neki, samo njima poznat, monolog u sopstvenoj drami.

– Kuće izgore, imanja propadnu, novac se zameni, biblioteke rasture, ali mesto rođenja uvek ti je upisano u pasoš ma gde putovao.

– Nije istina da čovek uvek nosi sa sobom i svoje probleme, ma kuda krenuo. To su, kao utehu, izmislili oni koji retko izlaze iz soba.

– Možda se sreća sastoji u tome da na vreme prestanemo sa trkom za srećom? Da stignemo do života pre no što nam lekari zabrane pušenje, alkohol, hranu, kupanje, sunčanje i ljubav?

– Čovek uzima onoliko slobode koliki mu je kapacitet pluća. Morate sami da rizikujete i da to platite na razne načine. Naravno, mogu vam brojati do deset, ali ako ste pravi, ako ste rođeni borac, ako ste žilavi, vi ćete ustati sa patosa i ponovo se vratiti u ring. Slobode, dakle, uzimate onoliko koliko vam treba i plaćate onu cenu na koju ste spremni.

– Roditelji nas ne razumeju, devojke u koje smo zaljubljeni ne uzvraćaju nam ljubav, prijatelji nas izdaju, čini nam se da smo najnesrećnija i najružnija bića na svetu; pružamo ruku prema polici sa knjigama i, gle! – već iz prvog poglavlja počinje da nam govori neki davno umrli brat, neko tako sličan nama, sličniji od bilo koga u porodici i razredu: “Ne daj se, mali! Svi ljudi na zemlji prolazili su kroz iste stvari, drži se, mi smo s tobom!” Knjige nas tako uče najvažnijoj lekciji: kako da ih jednoga dana odbacimo i zakoračimo u život!

– Ne treba se plašiti samoće. Ona je plemenita, ona je deo našeg života, baš kao i okupljanje. Ali nju ne može svako da izdrži! Ona nije za slabe, koji neprestano moraju da budu okruženi drugima da bi zaboravili koliko su slabi. I ne može svako iz svoje samoće, poput školjke, oblikovati biser i pokloniti ga drugima. Jer, poznato je: ne pravi svaka školjka biser. Najveći broj njih služi samo za jelo.”

-Pravo je čudo kako čovek u tuđini odjedanput počne da shvata vrednost nekih stvari i reči, na koje kod kuće nije ni obraćao pažnju.

– Traži se jedna polovna nedelja,bez vesti o nesrećama i ratovima! Traže se prijatelji, makar dotrajali, svi oni iščezli, raseljeni, izgubljeni, poženjeni, traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav.

– Ljubav… Ona je teška kao bolest i kada čovek ima sreće da je preživi, zauvek mu ostanu ožiljci koji probadaju u određeno vreme; pri pomenu nekog imena, u nekom bledom predvečerju, uz muziku koju smo nekada zajedno slušali, čak i pri letimičnom pogledu na ulični sat pod kojim smo se sastajali.

– Čovek može da kaže da mu život nije promašen ako može bar jednu jedinu stvar da uradi bolje od drugih.

– Nikada nemamo dovoljno vremena za one koji nas vole, već samo za one koje mi volimo.

– Mnogima bi se dopao da se nisi trudio dopasti se svima.

– Često poželim tvoj hod, ali ne bih ga pratio. U daljini kao da si ti, i vidim sebe kraj tebe. Možda sam lud, jer davno sam shvatio da ti za mene nisi tu. A ja još uvek okušavam čudo na mestu naših susreta.

– Ne volim tipove koji su neljubazni i nadmeni samo prema kelnerima, jer prema svima višim od sebe moraju da budu preljubazni.

Momo Kapor

Napiši komentar