J. C.

Ona ne voli svoj glas,

ali za mene je to 40 violina

na buretu baruta,

kojima život zavisi od toga

da sviraju što je najnežnije moguće.

Malene ruske balerine

u njenim zglobovima

zavode nesvesno svemir

svakim od svojih pokreta.

I taj ples ljulja i okeane.

Bez njega bi sve bilo

mrtvo. Mirovalo čelično

i bez srca.

Između njenih prstiju

nalazi se smisao

i ravnoteža čitavog

Unverzuma.

I kakva onda divna

uteha prolaznosti

mogla bi biti,

da ova šaka

od pepela i šljunka

prenoći tu,

među njenim prstima?

Usidrio bih

sedamsto tona razloga

jednim jedinim

dodirom ruku.

Spoznaja

smisla

svega.

Mesečina udavljena

u bari

podseća na ovakvu

vrstu čežnje.

I svaki put kada

je pozovem po imenu,

zapravo pitam:

Koliko hiljada godina

vajalo se tvoje lice

ljubavima tvojih predaka?

Ratko Petrović

Napiši komentar