O našim životima odlučuju oni koji ne znaju da žive. O tome se radi. Uče nas oni koji ne znaju ništa, kaže Cane.
Prije tri decenije ste objavili legendarni prvi album. S kakvim osjećanjem ste snimali taj, a sa kakvim ovaj nadolazeći „Sirotinjsko carstvo“?
– Gledaš šta se dešava, gledaš kako ćeš da preživiš, gledaš da budeš okej, gledaš da sve to što se dešava najlakše usisaš i izbaciš, da te ne defokusiraju stvari, jer sve stvari koje su napravljene u ovom vremenu oduzimaju ti pažnju. Tako da ne možemo sad da se sjećamo šta je bilo prije trideset godina… prošlo vrijeme.
Danas mladi prave mnogo više kompromisa nego vi kada ste počinjali. Zašto?
– Jeste, ali kako da objasnim, oni rastu sa kompromisima. Mi smo imali „Bay City Rollers“ (škotski pop bend popularan kod tinejdžera tokom sedamdesetih godina; prim.nov.) i bili smo u fazonu „ma, j*** Bay City Rollers“, ko će to da sluša, a oni danas imaju „One Direction“ i tome se nadaju. Moja ćerka koja ima deset godina zna da je to namješten bend i da je to super. Oni rastu sa tim, tako ih tjeraju da moraju da prave kompromis… ali mogu da ga naprave jedanput i da vide da je to sve laž i prevara, da je to u stvari proizvod mašte i umotvorina nekih ljudi koja nema veze sa stvarnim životom.
Danas se sve svodi na marketing.
– Ma, da znaš, pričam prije neki dan sa jednim bajom kako ćemo mi to sad nešto da uradimo, i on počne da mi priča o hipsterima, novim tendencijama na tržištu. A ja mu kažem: „Pa druže, je l’ treba sad da istetoviram kapke da bih bio nekom zanimljiv?“ Ma ne mora, sjediću kući i super, svako će da radi svoje. Stvarno je bezveze da te u ovim godinama, pred kraj života, neko ukalupljuje, da te neko gura u neki tijesan broj, a ti si se cijelog života borio za neki svoj komoditet, za neki svoj brojčić… A naše biološke snage se smanjuju. Ali kakvo je stanje u politici, takvo je i u muzici.
Nedostaju li neki partibrejkersi na globalnom nivou da unesu malo nekog nemira u ovu žurku?
– Svi su anestezirani, svi su u hipnozi, pobjegli od svog mozga, neće da prepoznaju svoju savjest. To je emocionalna dehidracija, moždana kastracija. Navikli su na okove. Niko ne sluša srce svoje, svi se nečega boje. A ovi što nam oduzimaju vrijeme, pažnju, prisutnost i onda kad im kažeš: „dobro, ajde pokaži šta znaš“, kad ono – ćorak. Sad nepravda fura i ne očekuje da joj se neko suprotstavi.
Postoji li kraj toj nepravdi i pohlepi?
– Ne. To su nizbrdski procesi. Nema kraja jer on hoće sve više i više. Neće da dozvoli da neko ima i to nešto malo, jer i to je njegovo, on hoće sve. Ljude zanima vlast, vlast nad ljudima tako što pokušava sve da im uzme, pa čak i duše na kraju. O našim životima odlučuju oni koji ne znaju da žive. O tome se radi. Uče nas oni koji ne znaju ništa.
Kako smo to dozvolili?
– Zbog našeg nekog kukavičluka i snobizma: “Neće mene, njega će” i “Brigo moja, pređi na drugoga”, zbog tog kompromisnog stava koji je prevladao kod nas. Pobijedilo je sve protiv čega sam bio.
Ti si se ipak lično angažovao sa spas pijaće vode u Zrenjaninu.
– Ma pusti, na kraju su rekli da jezero više neće da pripada toj mjesnoj zajednici nego nekoj drugoj… Tako propada civilizacija jer čovjek hoće da mijenja nepisana pravila. Ja sam tamo bio, pokušao da uradim šta sam mogao, a narod stondiran u fazonu – što možeš danas ostavi za prekosutra… Nisam ja nikakav ‘rentarevolucionar‘, upoznao sam neke fine ljude, ali shvatiš gde i s kim živiš, a onda pomisliš „tako ti i treba kad se pecaš na sve to“. Umjesto da ostaneš uzvišen jer nikom nije stalo do toga. Čovek hoće sebi sve da podredi, ali neće moći boga sebi da podredi. To su te fiks ideje. Znaš, neko je mislio i da će da pobijedi cijeli svijet, ali nije mogao.
Blic.rs
