fbpx

Kada govorimo o književnosti, ova godina je u znaku 80. godišnjice od rođenja velikog pjesnika, esejiste i proznog pisca Danila Kiša.

Rođen 22. februara u Subotici, od oca Eduarda Kiša, mađarskog Jevrejina i majke Milice Dragićević, Cetinjanke, Danilo je do 1942. godine živio u Novom Sadu, da bi se onda preselio u Mađarku, gdje je završio gimnaziju. Nakon odvođenja njegovog oca u Aušvic 1944.godine, sa ostatkom porodice odlazi na Cetinje, gdje ostaje do kraja školovanja. U Beogradu je završio Filozofski fakultet, a 1957. godine postaje član redakcije “Vidik” u čijem urednistvu ostaje do aprila 1960. godine. Dilomirao je 1958. godine kao prvi student na katedri za Istoriju svjetske književnosti sa teorijom književnosti.

Pisanjem se bavio od ranog doba, već u devetoj godini napisao je dvije pjesme – jednu o ljubavi i jednu o gladi. Njegovo djetinjstvo obilježili su užasi rata, a u jednom intervjuu je naglasio da je to upravo bio razlog njegovog pisanja. Dva puta se ženio, prvi put Mirjanom Miočinović sa kojom je živio 20 godina, da bi onda u Parizu upoznao Paskal Delpeš. Ostao je u tom gradu do kraja svog života. Umro je od karcinoma pluća, koji mu je dijagnostifikovan 1986. godine, nakon čega je živio još tri godine. Sahranjen je u Beogradu, po svojoj želji.

Foto baza

Iza sebe je ostavio obiman stvaralački rad – romane (Mansarda, Psalam 44, Bašta, pepeo, Peščanik), pripovjetke (Rani jadi: za decu i osetljive, Po-etika, Grobnica za Borisa Davidoviča, Skladište), poeziju, polemike, eseje i drame. Bavio se prevođenjem knjiga, a njegova djela su prevedena na sve značajnije svetske jezike.

Dobitnik je NIN-ove i Andrićeve nagrade, nagrade Ivan Goran Kovačić, Grand aigle d`or de la ville de Nice, Skender Kulenović…

Citati

– Pisanje je vokacija, mutacija gena, hromozoma; pisac se postaje kao što se postaje davitelj. Pišem jer ne znam ništa drugo da radim; jer od svega što bih mogao da radim, ovo radim najbolje, bolje od drugih. Pisanje je taština. Taština koja mi se ponekad čini manje ništavnom od drugih oblika egzistencije. Pišem, dakle, jer sam nezadovoljan sobom i svetom. I da bih iskazao to nezadovoljstvo. Da bih preživeo!

– Prve čulne impresije mog detinjstva potiču iz Novog Sada, koji se nalazi nekih sto kilometara južnije od Subotice, niz Dunav. Mirisi, ukusi, boje… Miris kestenovog cveta, ruže u vazi, kamilice, mašinskog ulja u mehanizmu šivaće mašine, očeve cigarete, kolonjske vode na vratu moje majke, čiste krevetnine, mokraće, mušeme na stolu, kafe, sapuna, začina, kožne trake na očevom šeširu, sedišta fijakera, železničke stanice, apoteke, praznog kupea prve klase, remena za podizanje prozora u vagonu, kožnog kofera. Ukus ribljeg zejtina, meda, bele kafe, cimeta, drvenih bojica, lepka, mastila, hartije, kaučuka, bombona, krvi iz prsta, jodne tinkture, suza, sirupa protiv kašlja. I slike, kao kad se prelistavaju stare razglednice… slivnik što zaudara na trulež i u koji se cedi sapunjava voda; kasarna i groblje; katedrala i sinagoga; pravoslavna Uspenska crkva u kojoj me u petoj godini krste (sveštenik mi sipa vodu na teme, ja tražim pogledom svoju majku koja me začas prepustila brizi krsnoga kuma; miris tamjana, zapevanje sveštenika, treperenje sveca, lica svetaca na ikonama); tramvaji sa lirom; fotografski atelje sa veštačkim cvećem i sa pravom pticom u kavezu; čipka iznad sedišta od baršuna u kupeima prve klase; majčina singerica nalik na katedralu

– Ja sam se spremao za književni zanat, studirao sam svetsku književnost, pisao eseje i prevodio, sve u znaku učenja, i moja prva knjiga “Mansarda”, koju sam nazvao satiričnom poemom, ima u sebi nečeg od te groznice učenja i taj gorki ukus razočaranja što ga provincijalac doživljava u Beogradu. Sve je to u “Mansardi” suviše poetizovano, pomereno, iščašeno, ali negde na dnu te knjige stoji neki gorki talog iskustva. A taj gorki talog iskustva ostaje i ostaće i u kasnijim mojim knjigama, koje, čini mi se, i nisu ništa drugo do pokušaj traženja moje sopstvene ličnosti, mog sopstvenog ja, želja da se nađe neka prvobitna čistota, katkad u svetu detinjstva, katkad u sebi samom.

– S jeseni, kada počnu vetrovi, lišće divljeg kestena pada strmoglavce, s peteljkom naniže. Onda se čuje zvuk: kao da je ptica udarila kljunom o zemlju. A divlji kesten pada bez i najmanjeg vetra, sam od sebe, kao što padaju zvezde – vrtoglavo. Onda udari o tle s tupim krikom.

Ne rađa se kao ptica iz jajeta, postepeno, nego se odjednom rasprsne dlakava ljuštura, iznutra beličastoplava, a iz nje iskaču vragolasti, tamni melezi, zacakljenih obraza, kao jagodice nasmejanog crnca. U nekoj se mahuni nalaze blizanci; ipak bi ih ljudi mogli razlikovati: jedan ima na čelu belegu, kao konj. Majka će, dakle, uvek moći da ga prepozna – po zvezdi na čelu.

Dečak kupi divlje kestenove koji su se sakrili u rupe na travnjaku i stavlja ih pod obraze. Usta su mu puna neke lepljive gorčine. Dečak se smeška. Trebalo bi se popeti na granu, izabrati jedan grozd i čekati. Ne dati anđelu sna da te prevari. Trebalo bi bar tri dana i tri noći, bez jela i pića, bez sna i počinka, gledati plod. Kao kada se gleda mala kazaljka na satu.

 

 

 

eTrafika.net – Tijana Trklja

Napiši komentar