fbpx

Trend “nošenja posla kući” i pozivanja poslodavaca radi konsultacija sa radnicima i davanjima novih zadataka kako u Evropi, tako i kod nas, eksplodirao je u periodu zatvaranja izazvanog pandemijom, toliko da je kod velikog broja zaposlenih izbrisao granicu između radnog i privatnog vremena.

Piše: A. Pisarević; Fotografija: Pixabay

Evropske zemlje su to već prepoznale i počele su zakonima zabranjivati bilo kakvo pozivanje radnika van radnog vremena ili stavljanje u nepovoljan položaj ukoliko se u slobodno vrijeme ne javljaju poslodavcima na pozive, ali to nije ni blizu slučaj kod nas. Prema izjavama naših sagovornika, postao je običaj da poslodavac radnika kontaktira u svako doba dana i noći, da ga poziva vikendima i na godišnjim odmorima, pa čak i kada su na bolovanju.

Foto baza

Jedan od njih nam je ispričao da njegov poslodavac ima običaj da ga zove vikendom, praznicima, kada je na godišnjem odmoru ili prosto kasno uveče, dok je sa porodicom.

“Nekada to jesu bitne stvari koje zahtijevaju intervenciju i nije mi teško da uskočim, ali često se dešava da me zove samo da bi iznio svoju neku ideju i dodao mi nove obaveze koje je mogao da mi saopšti i sutradan u toku radnog vremena. Ranije mi to nije bio toliki problem jer sam bio bez porodice i bilo mi je važno da se dokažem, a onda sam shvatio da sam pogriješio jer sam postao previše dostupan”, kazao nam je sagovornik.

Ostajao je prekovremeno na poslu, radio je čak i vikendima. Kaže da mu ništa nije bilo teško.

“Kada je krenula pandemija, situacija je postala još gora, jer mu nisam ‘na očima’. Kod kuće sam i onda kao da se plaši da ništa ne radim i stalno me provjerava što mi pravi pritisak zbog kojeg razmišljam o promjeni posla, ali je danas prilično teško naći takav gdje će vam poslovno i privatno biti potpuno razdvojeno”, ispričao je on, te dodao da je naročito učestalo slanje poruka na Viber od strane poslodavca, u svako doba dana i noći.

Inače, Belgija je od početka ovog mjeseca zabranila poslodavcima da kontaktiraju službenike van radnog vremena, ali je definisala i izuzetke da će to biti dopušteno samo ako se dogovore dežurstva. Njihov zakon sada definiše da oni radnici koji ne budu odgovarali na telefonski poziv ili na imejl poruke neće biti stavljani u nepovoljan položaj. Oni vjeruju da će ova praksa poboljšati efikasnost radnika u obavljanju njihovog posla uz napomenu da je “linija između posla i privatnog života tokom pandemije virusa korona znatno narušena, posebno kod onih koji rade kod svojih kuća”, a sve kako bi se izbjegli stres i sagorijevanje (burnout). Isto ovo, Portugal je učinio prije više od godinu dana, dok se u drugim državama dostupnost radnika van radnog vremena plaća značajno skuplje nego što je redovan prekovremeni rad.

U agenciji “Sigma Solutions” iz Banjaluke, koja se između ostalog bavi i ljudskim resursima, kažu da fleksibilnost, rad od kuće ili sa nekog drugog mjesta, te dostupnost poslodavcima može biti produktivno i dobro, ali ako se ne dozira, odlazi u pravcu zloupotreba sa velikim psihičkim i socijalnim, pa i zdravstvenom problemima koje radnik na kraju ima.

Osnivač ove agencije, docent dr Sonja Stančić, kaže da je ideja ograničavanja poslodavca u tome da zove radnika van radnog vremena samo jedna od stavki koje se razmatraju i uvode u Evropi. Prije svega, planira se smanjivanje radne sedmice na četiri dana, tamo gdje za to ima prostora, kako bi se podigla efikasnost radnika.

“Ne možete da me platite malo koliko malo mogu da radim! Svi znamo ovu rečenicu i ona se kod nas obilno koristi, ali je i suštinska. Ljudi će, kada osjete pritisak, pokušati na sve načine da se izvuku. Najjednostavniji način da to uradite je da sabotirate posao. Možda se čini bezazleno i kao adekvatan odgovor poslodavcu kod kojeg su poluge moći, ali sabotiranjem posla pravite i sebi problem. Niko ne može da promijeni poslodavca, da on postane bolji čovjek. Na nama je da prestanemo da se plašimo i sumnjamo u svoju vrijednost i sposobnost da nađemo novi posao. Kada to prestanemo, onda ni poslodavci neće više moći da se ponašaju kako hoće. Neće više moći da ucjenjuju radnike”, kaže Stančić.

Nove generacije djece, kaže ona, vrlo teško funkcionišu sa rigidnim pravilima, ali se odlično snalaze sa kliznim radnim vremenom. Nije im problem da svoj laptop nose sa sobom, rade u svako doba dana i noći, ali jeste da se zatvore u kancelariju od osam do četiri.

“Danas je to veoma bitno u zapošljavanju. Morate biti sposobni da procijenite koje to kvalitete ima vaš radnik, da vam on više ne treba u kancelariji, ako će iz parka, kafića ili kod kuće uraditi posao kako treba i biti motivisan za novi dan. Nažalost, mi još uvijek funkcionišemo po starom komunističkom sistemu. Da postoji fluentna komunikacija, razumijevanje i visok nivo motivacije poput plate ili druge satisfakcije kao što je slobodno vrijeme, fleksibilnost, onda ni ne bi bio problem kada poslodavac zove zaposlenika ili se kolege čuju međusobno i mimo radnog vremena. Veoma je bitno da se ljudi oko nečega dogovaraju. Ako dogovora nema, onda to izaziva frustraciju, sagorijevanje, a posljedično utiče na efikasnost zaposlenika”, objasnila je Stančić za eTrafiku.

Ona priča da se već godinama eksperimentiše u Evropi sa kraćom radnom sedmicom i zabranjivanjem narušavanja slobodnog vremena radnika i da se to pokazalo kao veoma efikasno. Sve se svelo na to da nije bitan broj sati na radnom mjestu, nego kvalitet posla.

Predsjednica Saveza Sindikata Republike Srpske Ranka Mišić kaže da treba napraviti granicu između zloupotrebe instituta pripravnosti tamo gdje on u stvari ni ne postoji.

“Postoje zanimanja koje zakon prepoznaje i gdje postoji pripravnosti da vas poslodavac vrati na posao kada je to neophodno. U jednoj fabrici obuće, poslodavac to ne može. Može samo da najavi da će u neko buduće vrijeme raditi duže ili vikendom i to se posebno plaća. Međutim, od kada se desila korona koja je instalirala rad od kuće, nastupile su nove okolnosti za činovnička zanimanja, zbog kojih radnik nakon onih osam časova rada kod kuće, dobija nove zadatke i nastavlja sa poslom, bez obračuna prekovremenog. To je nezakonito. Dakle, pripravnost postoji kod određenih zanimanja i ona se mora dodatno platiti. Pojedina zanimanja zahtijevaju da budete na raspolaganju za slučaj neke hitnosti, kvara i slično. Tu važe druga pravila”, objašnjava Mišić.

U tim zanimanjima, kaže ona, ako i ne radite ništa tokom mjeseca, mora se imati u vidu da ste svoj privatni život organizovali pod pritiskom da će vas pozvati da radite. I to mora biti plaćeno.

“U praksi nam se ipak dešavaju razne zloupotrebe, posebno nakon izbijanja pandemije, jer se ova pripravnost raširila na sve i svašta. Ljudi koji rade činovničke poslove su mahom pretrpani obavezama i rade zadatke van ravnog vremena, a da im nije plaćeno. To je kod nas zakonom relativno dobro uređeno. U svakom segmentu ima zloupotreba, pa i ovdje, radnici su pod pritiskom, ucijenjeni, traži se od njih da urade više nego što mogu u okviru radnog vremena. Ne bi bio problem, i radnici to kažu, da im poslodavac najavi da će raditi recimo za vikend, da mogu isplanirati svoje privatne obaveze, da im to plate i da nema pritiska”, kaže ona za naš portal.

Na pitanje da li je potrebno dopunjavati Zakon o radu da bi se ovo pitanje kvalitetnije riješilo, ona kaže da tek nakon što krene primjena zakona, on pokaže svoju efikasnost.

“Na njihovim boljim i preciznijim rješenjima se može i treba se raditi. Kakvi god bili naši zakoni, oni nisu toliko loši, koliko je katastrofalna njihova primjena. To je naš najveći problem. Na primjer, u jednoj fabrici svi radnici imaju najnižu platu, a sada je to 590 maraka. Onda svi oni ostaju da rade prekovremeno, a poslodavci sve te sate lijepo saberu u jednu platu, skupa s toplim obrokom i sve iskažu kao zaradu, pa se pohvale da niko ne radi za minimalacu, a zapravo su svi radili prekovremeno i nisu plaćeni za taj rad. Ovo je najbolja ilustracija zloupotreba dobrog zakonskog rješenja”, kaže ona.

Saša Trivić, predsjednik Unije udruženja poslodavaca Republike Srpske kaže da u pravoj privredi, odnosno u proizvodnji, ovakvih situacija nema osim u sektorima održavanja i sličnom. Radnici u proizvodnji se više kontaktiraju zbog nedostatka radne snage, ali onda imaju i više prekovremenih sati. Zbog zaraze virusom korona dešava se da neko mora biti pozvan tokom svog slobodnog dana. Kaže da rad od kuće nije čest, jer u firmi nema puno takvih radnih mjesta.

“Generalno imamo problem da se slabo broje radni sati, nego radimo pa ko koga prevari. Nekad oni nas, nekad mi njih. Onaj ko radi prodaju, ti nikad ne znaš gdje je i šta radi. Vidim da su i banke neke nastavile sa tim da im radnici pola radne sedmice posao obavljaju od kuće. Teško je tu izmjeriti šta je ko i koliko radio. Mada, ja bih se bunio da mi to neko radi”, kaže Trivić.

Na takvim poslovima, kaže on, poslodavac vas ne može nikada natjerati da toliko radite.

“Meni je to malo čudna priča, jer ko uopšte može da izmjeri koliko ste radili i truda uložili ako nemate završenu prozivodnju nečega što je mjerljivo. Bitno je samo da li je posao obavljen. I kod mene radnicima ne gledam kada idu kućama, imaju svoje zadatke i trebalo bi da ih završe do kraja radnog vremena. Ako stalno probijaju radno vrijeme, onda je to meni alarm da nešto ne štima. Moje je da procijenim u kojem roku oni mogu završiti svoj posao, pa onda dođemo na to da li ja nisam dobro odredio ili mi radnik nije sposoban da radi efikasno”, kaže on.

Napiši komentar