Epidemija korona virusa, koja je oblježila ovu godinu i globalno i regionalno, učvrstila je povjerenje običnih smrtnika u vladajuće garniture na skoro svim meridijanima, imajući u vidu istraživanja javnog mnjenja, ali i izbore na Balkanu i u svijetu.

Piše: Saša Bižić/Foto: Dejan Božić

Na početku intervjua za eTrafiku sa dr Ivanom Šijakovićem, profesorom sociologije na Fakultetu političkih nauka u Banjaluci, postavili smo pitanje–zbog čega su danas krizne situacije plodnije tlo za lojalnost sistemu, nego za alternativu?

„Zdravstvena kriza je posebna kriza koja izaziva neodređen i pomalo iracionalan strah, jer se ne može precizno locirati njen izvor, neko konkretan koga možemo optužiti da je kriv za strah i nevolju koja je građane zahvatila. Kod svih drugih kriza, kao što su ekonomska, socijalna, demografska, migrantska i slično, upire se prstom u predstavnike vlasti ili u odgovarajući politički i pravni sistem. U takvim okolnostima kada svi građani osećaju zajedničku opasnost, vlast i predstavnici vlasti postaju jedini faktor kod koga se može potražiti pomoć. Za vlast, to postaje zgodan momenat ‘homogenizacije’ i ‘jedinstva’ građana i prilika da se raširi demagogija o neophodnosti zajedničkog odgovora na zajedničkog ‘neprijatelja’. Tako se stvara privid o lojalnosti i široj podršci građana sistemu i vladi neke države, bez obzira na veliku razliku i političke sukobe pre izbijanja epidemije“, kaže prof. dr Ivan Šijaković za naš portal.

Šta smatrate izvjesnijim raspletom u sezoni korone – neprikosnovene pozicije nosilaca „stabilokratije“ u regionu, Dodika, Vučića i Đukanovića, ili eroziju njihovog uticaja?

Mozaik prijateljstva

Doći će, istovremeno, do obe situacije koje postavljate kao hipotezu. Naime, sva trojica neprikosnovenih vladara u ovom prostoru ostaće na svojim pozicijama, ali sa nešto smanjenim uticajem nego ranije, posebno Vučić i Đukanović, dok će Dodik dodatno ojačati svoju poziciju.

U Srbiji su nakon ubjedljive Vučićeve izborne pobjede uslijedili kratkotrajni, ali burni protesti?

Vučić je već izgubio dosta od svoje popularnosti, ali ne i od svog uticaja, pritiska, nametanja, manipulacije i opšteg svakodnevnog prisustva u medijima. Pogledajte, na izbore u Srbiji nije izašlo, prema zvaničnim informacijama, 51,23 odsto građana i pored brojnih pritisaka, potkupljivanja i propagande u medijima, neustavnih promena izbornih uslova u toku izborne godine i slično. U parlamentu neće biti opozicionih stranaka, osim možda simulacije od strane pojedinih članova SPS-a ili Šapićevog SPAS-a. Time je demokratija kompromitovana, ali Zapad to podržava samo da bi produžio Vučićevu vlast, zbog svojih razloga, koje možemo samo pretpostavljati i nagađati.

Crna Gora ide na izbore krajem avgusta?

Đukanovićeva neprikosnovena popularnost je značajno opala kod građana u Crnoj Gori, ali i on će „preživeti“ sledeće izbore, jer će kampanju voditi kao odbranu od „nasrtaja“ Srbije na samostalnost i državnost Crne Gore. Tako će pridobiti Albance i Bošnjake na svoju stranu i dobiti veliku podršku i pomoć Zapada. Odavno su izbori u Crnoj Gori stvar onih koji broje glasove, a ne onih koji izlaze na izbore.

Dakle, u Srbiji i Crnoj Gori dominiraju dvojica vladara koji nemaju većinsku podršku, niti popularnost kod građana, ali to im ne smeta, jer sve „naštimaju“, izmanipulišu i srede u svoju korist. U RS je sasvim druga situacija.

Na koji način?

Dodik ima mnogo veću popularnost nego uticaj među građanima u RS. Kao što je istakla ona devojka u Parlamentu BiH, Dodik je za više od 70 odsto građana Bog, neko sa istinskim božanskim oreolom. Meni je to lično potvrdio, pre 7-8 godina, jedan kolega, profesor sa Mašinskog fakulteta, pitajući me za prognozu ishoda izbora 2014. godine rečima: „Ne daj Bože da Dodik izgubi, sve bi se srušilo, RS bi nestala kao kula od karata“. Zamislite šta misle oni koji nisu profesori.

Dakle, trojica dugovečnih balkanskih vladara nastavljaju svoju vlast i narednih 10-15 godina, bez većih problema. Njima su se pridružili Orban i Erdogan, a verovatno će i Zoran Zaev.

Svojevremeno ste, govoreći o demografskim trendovima u RS i BiH, rekli da sve ide ka tome da ovdje do 2050. ostane 100.000 ljudi bez ambicija. Može li pandemija, na bizaran način, preokrenuti taj proces, budući je značajan broj ljudi sa ovih prostora na Zapadu ostao bez posla?

Možda će pandemija malo odložiti taj demografski egzodus koji stoji pred BiH i RS već prethodnih tridesetak godina, ali čim se situacija sa epidemijom smiri, ponovo će se nastaviti pražnjenje BiH i RS, možda još i jače nego prethodnih godina, jer će zemlje EU ubaciti veliki novac u svoju privredu i ona će stvoriti uslove za pojačanu tražnju radne snage.

Kakav je vaš odnos prema afirmativnom stavu niza zvaničnika u RS i BiH prema iskustvima tzv. online obrazovanja tokom epidemije, pri čemu tu praksu ne tretiraju samo kao privremenu nužnost u vanrednoj situaciji, već i kao dominantnu budućnost ovdašnjeg nastavnog procesa?

Pandemija COVID-19 samo je pokrenula ono što je već desetak godina bilo neophodno, jasno i neminovno, a vezano je za obrazovanje, posebno visokoškolsko. To je sve veće uključivanje online nastave u program obrazovanja. Moramo shvatiti na vreme da je prošlo industrijsko doba, što se tiče ekonomije i tehnologije, a sa njime i svi oblici kulture i duhovnog života ljudi, pa i obrazovanje. Drugim rečima, nema više fabrika sa hiljadama i desetinama hiljada radnika, nema masovnih fakulteta sa amfiteatrima od 500 do 1.000 slušalaca, nema više potrebe za velikim stadionima, trgovima i sličnim masovnim okupljanjima ljudi.

Ako toga nema, čega ima?

Čovek digitalnog, odnosno sajber, informatičkog, kripto društva ostaje sam, usamljen, ali istovremeno u vezi sa svima na internetu i društvenim mrežama, ako mu to više odgovara. Obrazovanje se ubrzano seli u virtuelni, online prostor, svuda u svetu, mnogo je brže i efikasnije i sa manje troškova. Naravno, potrebno je usavršavati metode i način online predavanja, praćenja nastave i ispitivanja. Za početak je korisno da ispiti budu „face to face“, a da nastava bude online, jer joj mogu „prisustvovati“ skoro svi studenti u jednoj grupi, što je vrlo retka situacija u klasičnoj nastavi u fizičkoj učionici. To je moje iskusvo iz prethodna četiri meseca.

Očekujte uskoro, čak i u „tužnoj“ BiH, da će student biti u prilici da za jedan predmet bira profesora kod koga će slušati predavanje – naravno, online – sa liste na kojoj će biti profesori iz BiH, Australije, Kazahstana, Nemačke, Kanade i Brazila. Naravno, predstavnici vlasti su ovu nuždu online nastave iskoristili za svoju afirmaciju, iako nisu svesni ovoga o čemu ja ovde govorim.

Kako će aktuelno insistiranje na socijalnoj distanci i ostalim obilježjima „nove normalnosti“ uticati na međuljudske odnose u bliskoj budućnosti? Da li će pospješiti otuđenje ili će, naprotiv, ojačati želju za prisnošću?

Svakako će doći doći do promene u našem dosadašnjem odnosu i komunikaciji. Ljudi će biti oprezni u kontaktu sa drugim ljudima, posebno kada je reč o dve centralne generacijske grupe, mladim i starim. Stalno će biti prisutan strah i oprez ako neko u vašoj blizini počne da kašlje, kija ili šmrca. Doći će do izvesnog udaljavanja među ljudima, ali će kod mladih „proraditi“ inat da se nastave okupljati i „gomilati“ što epidemija bude više jenjavala ili prolazila.

Hoće li Balkan postati Skandinavija, u tom rasponu od kolektivizma do individualizma, ili je izvjesnija obrnuta situacija?

Balkan neće postati Skandinavija, ali će doći do jačanja individualizma i slabljenja kolektivizma, odnosno gomilanja, u poređenju sa prethodnim periodom, kao što će doći do povećane skandinavizacije Skandinavaca, Nemaca, Austrijanaca i Čeha. To će za nas biti novi izazov, upozorenje, primer za diskusiju i prepričavanje.

Da li je smanjeno interesovanje za kulturna ili sportska dešavanja jednokratni efekat epidemije i posljedica raznih ograničenja ili se može govoriti o trajnijem pomjeranju u ljudskim navikama?

Kultura će doživeti velike promene, naročito kvalitetna kultura koja nosi pozitivne vrednosti – pozorište, film, galerije, književne večeri, klasična muzika. Značajno će opasti interesovanje za nju, posebno kod starije i srednje generacije građana. Opašće interesovanje i za masovnu, popularnu kulturu, ali će ona moći da se „izvuče“ iz teškoća u koje je danas zapala, mada prilično okrnjena.

Što se tiče sporta, tu će doći do manjih promena, jer većinu publike čine mladi ljudi koji će pohrliti na stadione da pruže podršku svojim klubovima, pošto se formirao navijački identitet kod ljudi i teško će ga se odreći. Istina, već sada se postavlja pitanje smisla organizovanja velikih međunarodnih takmičenja, kao što su, recimo, Olimpijske igre ili svetska prvenstva u nekim sportovima, osim fudbala. Čemu to, kakva korist, osim za organizatora i velike sponzore, svetske kompanije, da se reklamiraju i osvoje neka tržišta.

Da li se u aktuelnom obilju kontradiktornih informacija bolje snalaze oni koji u situaciji sa virusom vide globalni psihološki, pa i sociološki eksperiment, ili zagovornici suprotnog svjetonazora, koji takve rasprave svrstavaju u domen „teorija zavjere“?

Ovo je, stvarno, jedan dobar psihološki i sociološki eksperiment u kome se može posmatrati ponašanje ljudi kao pojedinaca, ali i grupa, organizacija i institucija. To je dobra prilika za istraživače i naučnike, da prate i analiziraju reakcije ljudi u kriznoj situaciji i uslovima kada malo šta zavisi od pojedinačne i individualne aktivnosti, kada se ljudima uvode razna ograničenja, vanredne situacije i stanja.

Nažalost, još više je prilika i prostora za probisvete i neznalice da šire dezinformacije, laži, paranoju i priče o zaverama i podvalama moćnih ljudi i grupa. Svakako će oni imati više pristalica i izazvati veću pažnju od psihologa i sociologa.

Autizam

Napiši komentar