fbpx

Najjača ekonomska sila na svijetu. Najpoznatija vojna sila na svijetu. Naravno nakon ove dvije rečenice, nece vam biti potrebno mnogo vremena da shvatite da se radi o Sjedinjenim Američkim Državama, ili kod nas popularnijeg naziva Amerika.

Svi mi znamo mnogo o toj Americi, od nekog opšteg znanja koje nam je plasirano jos u klupama osnovne škole, pa sve do znanja koje prikupljamo svaki dan preko raznih medija. A da li se iko od nas ikada zapitao šta to Amerikanci znaju o nama? Generalno kod nas vlada mišljenje da nas oni ne vole, da smo mi za njih „loši momci“ sa Balkana, koje treba bombardovati i po mogućnosti optužiti za sva zlodjela ovog svijeta.

Tokom ljeta ove godine, pružena mi je šansa da posjetim te iste Amerikance, te da naučim nešto o njima. Naravno, očekivao sam da ću zateći neki vid predrasuda o bosanskom Srbinu, jer ipak svi smo bili svjedoci lažne medijske predstave o našem narodu, kao divljacima odgovornim za sve loše što se desilo na ovim prostorima. Međutim ono što je mene dočekalo je u suštoj suprotnosti sa stereotipima o Amerikancima. Priča počinje ovako…

Foto baza

Od prvog dana, zatekao sam se u Sjevernoj Karolini, manjem gradiću Raliju. Moram unaprijed da napomenem da ono što mi smatramo za manji gradić, to je prosječnom Amerikancu nešto veličine Beograda. Zatekao sam se u društvu nekoliko lokalnih Amerikanaca u pabu u centru grada. Kroz postepenu priču, primjećujem da je nešto drugačije od onog što sam očekivao.

Moj neupućeni američki prijatelj Sajrus postavljao mi je mnoga pitanja i pokazivao veliko interesovanje za naše prostore, kulturu i način života. „Koliko je daleko Moskva od tvog grada?“ Iako nisam znao tačnu udaljenost, odgovorio sam mu „jako mnogo“ Sljedeće što je pitao je: „Pa koliko je velika ta tvoja Rusija kad ti je Moskva tako daleko“? Pomišljam u sebi, jao pa on misli da sam ja iz Rusije?! Pokušao sam mom dobrom prijatelju da objasnim da Balkan nije dio Ruske federacije, međutim na moje opšte iznenađenje on je postavio drugo pitanje: „Pa zar Srbija nije u Sibiru?“ Tek tada sam shvatio da meni ni mapa svijeta neće baš mnogo pomoći da mog neznalicu prijatelja uputim u geografski položaj Srbije.

Ipak ne treba donositi zaključke o jednom narodu na osnovu neznanja jednog čovjeka, tako da već sljedeći dan sa društvom nastavljam put dalje ka jugu.

Drugi dan, Florida. Počinje me pomalo nervirati ta znatiželja kod Amerikanaca. Kao da svi žele da znaju sve o mojoj zemlji, a opet pitanja koja mi postavljaju nemaju mnogo smisla.

„Kako podnosiš ove vrućine?“ Rečenica koju mi je na plaži uputila jedna mlada djevojka po imenu Amber. Počinjem da sumnjam da će ovo
da bude još jedan glupi razgovor, ali prihvatam igru i odgovaram: „Jako je ugodno, inače volim avgust i ljeto“. Moja pomalo zbunjena sagovornica mi upućuje novo pitanje kao da ću joj tim odogovorom otkriti tajnu smisla života. „A zar kod vas nije stalno hladno?“ U ovoj situaciji ni ja nisam baš bio siguran šta joj to znači. „Ja sam čula da je kod vas u Sibiru stalno hladno i da snijeg stalno pada“, dodaje Amber. Moji živci već dolaze do granice izdržljivosti. Počinjem da se pitam, pa zašto ovi ljudi misle da smo mi iz Sibira? Pa da li je iko imao geografiju u školi? Preispitivam samog sebe, te pomislih, pa možda oni to i ne uče, jednoj prosječnoj Amerikanki sigurno ne znači ništa ni Srbija ni Sibir, pa možda zato i ne čudi što miješa ta dva pojma.

S obzirom da je moj boravak sa one strane „velike bare“ trajao jako dugo, situacije poput ove dešavale su se jako često, pa sam odlučio da i ja promijenim priču.

Subotnja je noć i ja gorim od želje da provjerim kakav je to američki noćni život. Lokalni klub je pun, mladi ljudi plešu, svi uživaju, nekako kao kod nas, ali nema narodnjaka.

„Ćao, odakle si?“, mlada afroamerikanka mi prilazi sa leđa i bez upoznavanja mi postavlja ovo pitanje. Interesantno pomislih, ovdje su ljudi očigledno mnogo opušteniji nego kod nas. „Ja sam iz Bosne i Hercegovine“, pokušaću sada ovako, sad me sigurno neće povezati sa Sibirom. „Jao pa ti uopšte ne izgledas kao da si iz Afrike?“

Ovo već prelazi sve granice neupućenosti i neobrazovanosti, pa kakve sad veze Bosna ima sa Afrikom?

Nekoliko dana pred moj povratak u moju Sibirsku Afriku, odlučio sam da ću se predstavljati kao Rus. Dragi moj čitaoče, i ti bi uradio isto da te neko svaki dan pita gdje je tvoja zemlja.

Starbucks i jutarnje ispijanje kafe, moj akcent se polako utapa, ali još uvijek sam nekom interesantan zbog drugačijeg izgovora. Pridružuje mi se moje privremeno novo društvo, ali ovaj put obogaćeno za jos nekoliko članova. Došli ljudi da vide nekog iz Bosne i Hercegovine, ili Srbije, ili Rusije. Više nije ni bitno, uglavnom dolazi iz daleka i prvi put je u Americi , zemlji slobodnih i domu hrabrih. Eh ta rečenica bi trebalo da bude malo izmijenjena, ali ipak držim jezik za zubima.

„A imate li vi automobile?“ Ja više nisam mogao da vjerujem, pa kakvo mi to sad pitanje upućuje čovjek preko puta mene, ovaj stvarno misli da sam ja neki divljak?! Odgovaram već pomalo drsko i iznervirano, „Naravno da nemamo! Mi još uvijek jašemo konje“. Nadao sam se da će shvatiti moj sarkazam i zapitati sebe koliko je on to obrazovan? „Jao, ljudi, pa zamislite, oni još uvijek jašu konje!“ Moji živci su tog trenutka dostigli granicu pucanja. Nije mi više bilo do objašnjavanja. Očigledno je da su oni takvi, njih ne interesuje ništa što nema veze sa njihovom zemljom.

Kada pogledate njihov način života, šta to oni sve imaju, i kako lagodno žive, možda bi i mi bili takvi. Prosječna porodica, nazovimo srednji stalež, ima sve o čemu mi sa ovih prostora samo možemo da sanjamo. Kuću sa „bijelom ogradom“, dva automobila, jedan od tih automobila je obavezno sportski dvosjed, zatim poneki gliser, motocikl i jos mnogo toga. Sve im je dostupno, gorivo im je jeftino, ljudi imaju sve što požele. Kada sve to pogledate i saberete dva i dva… Pa nije ni čudo što su oni tako glupi. Njih jednostavno ne zanima ostatak svijeta. Nisu bili u prilici da se bore za opstanak kao ljudi sa ovih prostora, nisu preživljavali rat i siromaštvo kao i mi, prema tome nije ni čudno što su takvi. Na dobro se nije teško naviknuti, i da smo i mi malo sretnija zemlja, možda bi i mi bili baš takvi.

Na kraju zaključak ovog mog malog putovanja je da nije istina da nas ti Amerikanci ne vole i žele nam loše, te nas okrivljuju za sve. Oni jednostavno ne znaju ni gdje se mi nalazimo na karti svijeta, a o ostalom da pričam je apsurdno.

eTrafika.net – David Jojić

Napiši komentar