Jedna od najvećih iluzija je da čovek može biti slobodan u duši pod diktatorskim režimom. Mnogi ljudi se i dalje tako zavaravaju, ne shvatajući da su sve države sveta postale manje-više totalitarne. Na ulicama se ori sa razglasa, zastave se vijore sa krovova, policajci sa mašinkama vrebaju na svakom koraku, lice Vođe, metar i po široko, posmatra sa svakog reklamnog panoa; ali, na tavanima, pritajeni neprijatelji režima beleže svoje misli u savršenoj slobodi – uzaludno je nadati se da bi takva zamisao mogla da uspe. A još je gore verovati da u ovom trenutku diktatura postoji samo u zemljama kao što je Nemačka.
Piše: Džorž Orvel, Sloboda govora, prevela Mirjana Radmilović (“U utrobi kita”, Lom)
Zašto je ta zamisao osuđena na neuspeh? Zato što savremena diktatorska društva, za razliku od drevnih tiranija, ne ostavljaju narodu nimalo vazduha. Nije im dovoljno samo da uguše slobodu izražavanja, već se trude da svojim vaspitnim metodima ubiju i svaki želju za slobodom. Ali nema veće zablude od one da je čovek samostalna jedinka. Prikrivena sloboda u kojoj navodno možete da uživate pod despotskom vlašću je besmislena, jer vaše misli nikada nisu potpuno vaše. Filozofima, piscima, umetnicima, pa čak i naučnicima, potrebni su ne samo ohrabrenje i publika, nego i stalan podstrek drugih ljudi. Gotovo je nemoguće misliti bez razgovora. Da je Defo zaista živeo na pustom ostrvu, ne bi mogao da napiše Robinzona Krusoa, niti bi to hteo. Oduzmite čoveku slobodu govora i njegova kreativnost će nestati. A kad se Evropa konačno probudi, verujem da ćemo se iznenaditi koliko je malo toga vrednog napisano – čak i dnevnika – u tajnosti, za vreme diktature.
Tribjun: “Kako mi volja”, 1944.
U vremenu u kome živimo, sve se zaverilo protiv pisca, kao i svakog drugog umetnika, i teži da ga pretvori u beznačajnog službenika koji ćuti i radi ono što mu se kaže. Osuđen je na samoću: nema nikog da ga podrži i uveri da je na pravom putu. Nekada davno, a posebno tokom protestantske reformacije, bilo je najvažnije sačuvati svoj intelektualni integritet. Čovek je bio ponosan kada bi ga proglasili jeretikom – političkim, moralnim, religioznim ili umetničkim – jer je to značilo da se oslanja samo na svoju savest. Međutim, danas je ideja nezavisne i slobodne umetnosti nepovratno izgubljena. Ne samo što se sve gleda kroz novac, nego su umetnike izneverili upravo oni koji bi najviše trebalo da ih brane.
Sloboda govora i sloboda medija je ozbiljno ugrožena, i ne vredi navoditi razloge kojima država opravdava takvo stanje. Svi koji su pokušali da nešto promene, znaju ih napamet. Ne želim da se ovde bavim opštepoznatim tvrdnjama da je sloboda iluzija, ili da je po pitanju ograničavanja slobode demokratija gora od bilo koje diktature. U poslednje vreme uzela je maha daleko opasnija teorija, prema kojoj je sloboda nepoželjna, a intelektualno poštenje samo jedan vid otuđenosti i sebičnosti. Neprijatelji slobode govora u svemu vide sukob pojedinca i vlasti, i trude se da dokažu kako je bezbednost države važnija od prava pojedinca. Odnos istine i laži potpuno je nebitan. Umetnik koji ne želi da se proda proglašava se najobičnijim egoistom. Ako ga ne optuže da se zatvorio u kulu od slonovače, reći će da egzibicionistički uživa u isticanju samog sebe, ili da ima povlašćeni status u društvu, koji ničim nije zaslužio.
Istina mnogima bode oči, a najviše vlasnicima medija, filmskim magnatima i birokratama. U danima koji dolaze, intelektualci će izgleda biti sami sebi najveći neprijatelji, jer su se potpuno predali i izgubili onaj borbeni duh koji su nekada imali. Nije ni čudo, jer totalitarne ideologije ne samo što podrazumevaju apsolutnu poslušnost, nego se i stalno menjaju. Tek što ste po cenu života prihvatili jednu ideologiju, zameni je neka druga, i onda sve ispočetka. Lako je političaru da stalno menja svoje stavove: kod pisca je to potpuno drugačije. Ako je u nekom trenutku prinuđen da promeni svoja uverenja, preostaje mu samo da stavi masku ili da zaćuti. Šta god izabrao, neće dobro proći. Ne samo što će postati naporan i dosadan, nego će potpuno izgubiti inspiraciju. Politički angažovano pisanje danas se sastoji od izveštačenih fraza, nagomilanih poput delova dečije slagalice. To je neminovna posledica autocenzure. Da bi pisao jednostavnim, razumljivim jezikom, pisac mora da bude neustrašiv, a čovek koji je neustrašiv ne sme biti politički fanatik. U srednjem veku, u doba najveće verske zatucanosti, književnost je skoro prestala da postoji, a najmudrije glave tog vremena izražavale su svoje misli na mrtvom jeziku koji se hiljadu godina nije menjao.
Totalitarizam, po svemu sudeći, neće biti doba vere nego doba šizofrenije. Totalitarna država je nezdrava i neprirodna tvorevina, zato što se njen politički vrh održava na vlasti putem sile i prevare. Takva država, koliko god postojala, nikada neće biti plodno tlo za stvaraoce. U njoj nema mesta za duboke duhovne spoznaje ili za izražavanje osećanja – sve ono što je neophodno za jedno književno delo. Istorija pokazuje da je gubitak slobode u diktatorskom režimu poguban za sve književne rodove i vrste. O nekim temama se zaista ne može nadahnuto pisati, a tiranija je jedna od njih. Niko nikada nije uspeo da napiše hvalospev Inkviziciji. Možda će poezija preživeti totalitarizam, kao i neki oblici umetničkog stvaralaštva (za arhitekturu je tiranija čak blagoslov), ali prozni pisac može da bira samo između ćutanja i smrti. Prozna književnost je nastala tokom protestantizma, pod uticajem racionalističkog pogleda na svet, kao plod nezavisnog i buntovnog duha. A gušenje intelektualne slobode uništava novinare, sociologe, istoričare, pisce, kritičare i pesnike – tim redom. U budućnosti će se sigurno pojaviti novi oblik književnosti, u kome neće biti ni individualnih osećanja, ni vernog prikazivanja stvarnosti, ali je u ovom trenutku takva književnost još uvek nezamisliva. Mnogo je verovatnije da će liberalna kultura, koja je nastala još u doba renesanse, potonuti u zaborav, a zajedno sa njom i književnost. Štampa će, naravno, i dalje postojati, ali je pitanje šta će se čitati u jednom rigidnom totalitarnom sistemu. Novine će i dalje izlaziti, sve dok se televizija ne usavrši, ali sumnjam da će široke narodne mase u industrijskim zemljama osećati potrebu za bilo kakvom vrstom književnosti. U svakom slučaju, ljudi neće izdvajati više novca za knjige nego za bilo koju drugu razonodu. Pripovetke i romani zameniće filmovi i radio, a neka vrsta bezlične, senzacionalističke književnosti, proizvodiće se serijski, kao na pokretnoj traci.
Verovatno nismo daleko od trenutka kada će mašine pisati knjige. Film i radio su već postali deo industrije, kao i marketing, propaganda i tabloidi. Diznijevi crtani filmovi prave se uglavnom fabrički, a manji deo posla obavljaju timovi umetnika koji moraju da se povinuju propisima kompanije. Emisije na radiju pripremaju nesposobni činovnici kojima su unapred izdiktirane teme i pitanje: o svemu odlučuju producenti i cenzori. Isto se dešava s milionima knjiga i pamfleta koje država koristi za političku propagandu. Automatski se pišu i kratke priče, romani u nastavcima i pesme u jefitnim magazinima. Svuda se reklamiraju škole kreativnog pisanja, koje nude gotove šablone za nekoliko šilinga. Neke će vam pored toga obezbediti uvodne i završne rečenice svakog poglavlja. Verovatno će se tako stvarati i književnost, ako ona nekome uopšte bude potrebna. Imaginacija – čak i svest, koliko god je to moguće – biće eliminisana iz književnog stvaranja. Birokrate će odlučivati o čemu će se pisati, a sam proces pisanja toliko će se nadzirati, da će knjiga na kraju imati pečat individualnosti koliko i Fordov automobil na kraju procesa proizvodnje. Nema sumnje da će sve što nastane na takav način biti potpuno besmisleno; inače bi ugrozilo opstanak Države. A književna dela iz prošlosti biće prerađena ili potpuno zabranjena.
U međuvremenu, totalitarizam ipak nije svuda zavladao. Moglo bi se reći da je Engleska još uvek liberalna zemlja. Da biste sačuvali pravo na slobodu govora morate se izboriti sa ekonomskim i političkim pritiscima, ali ne i sa tajnom policijom. Možete pričati ili štampati šta hoćete, dokle god to činite daleko od očiju javnosti. Ali, kao što sam rekao na početku, najveća opasnost preti baš od onih kojima bi sloboda trebalo najviše da znači. Obični ljudi ne razmišljaju o takvim stvarima. Nikada ne bi progonili jeretika, niti bi ga branili. Oni nisu toliko izopačeni, ali nisu ni dovoljno pametni da bi usvojili totalitarni pogled na svet. Upravo oni koji su najsvesniji, a to su sami intelektualci, čine sve da ograniče slobodu govora. A ukoliko ona nestane, i književnost će biti osuđena na propast. Imaginacija, poput nekih divljih životinja, ne može opstati u zarobljeništvu.
1946.
