Beskrajna ljubav, ogromna požrtvovanost i zalaganje. Tim riječima se može opisati odnos Gordane Radinković prema svojoj kćerki Sandri. Dok govori o njoj, njihova posebna veza postaje gotovo opipljiva čak i nama koji ih srećemo prvi put. U trenutku kada je opisuje kao svoju lijepu kćerku, Sandra se malo postidi i u znak zahvalnosti nježno dodirne majku. 

Piše: Vanja Stokić

Sandra zaista jeste jedna lijepa, srećna djevojka. Ona ima 24 godine i majku koja će učiniti sve za nju. U ratnoj 1992. godini, odmah po rođenju joj je postavljena dijagnoza Daunovog sindroma. Iako medicinska radnica po struci, Gordana kaže da njen položaj nije bio nimalo lakši u poređenju sa ostalim majkama djece sa Daunovim sindromom. O njemu je znala samo ono što je učila u školi – nekoliko rečenica.

“Daunom se niko ne bavi, niko ga ne proučava. Na fakultetu sve svodi na nekoliko rečenica, opisane su kose oči i njihov izgled, mentalno zaostajanje, kratak životni vijek i to je to. Prošla sam kroz jako težak period, posebno tokom rada. Moji brat i sestra su defektolozi, ali je on bio na ratištu, ona je otišla za Kanadu, a ja sam ostala sama. U tom periodu nisam imala nikoga. Doktor mi je rekao da moram naći pedijatra koji će se baviti njom, ali da to ne može biti on”, prisjeća se Gordana, te dodaje da je srećna okolnost ta što Sandra nije imala dodatnih problema, poput srčanih mana i propratnih teškoća kojima su sklone osobe sa Daunovim sindromom.

 

Kao jedan od velikih problem izdvaja nedobijanje informacija u vezi svojih i prava svog djeteta. Kako navodi, u zdravstvu se rijetko ko bavi ovim pitanjem i ne može vam dati kvalitetne informacije.

“Udruženja ne mogu preuzeti ulogu države. U svim mogućim vladinim institucijama, ljudi koji tamo rade nemaju pojma da postoje ljudi sa Daun sindromom, oni su za njih osobe koje žive tamo negdje. Mora se mnogo više pričati, roditelji uključivati, pokazivati djecu javnosti, da su oni tu i da postoje. Veoma se teško osjećamo kada mislimo da je naše dijete teret ovog društva”, govori ona za eTrafiku.

Nakon Sandrinog rođenja napuštanje posla nije bilo opcija, pa se nametnuo izazov usklađivanja karijere i brige o djetetu kome je potrebno više pažnje. Srećom, naišla je na veliku podršku okoline, pa je uz njihovu pomoć dočekala i penziju na svom radnom mjestu.

“Imala sam stvarno dobre prijatelje i komšiluk, oni su jako dobro prihvatili Sandu, obožavaju je. Organizovali su se da je odvode do autobusa, a onda dovodili kući posle škole, pravili su ručak i slično. Da nisam imala njih ne znam kako bih se izborila sa svim tim. Ne možete da napustite posao jer morate od nečega da živite”, priča nam ona, te dodaje da tokom rada nije imala nikakvih olakšica.

Čula je da ima pravo da radi pola radnog vremena, ali kada je pravnika u svojoj ustanovi pitala za to, rečeno joj je da bi u tom slučaju bilo uplaćivano i samo pola doprinosa, što njoj nije odgovaralo.

“Zbog nje mi je stalo da moja penzija bude što veća, kako bi je ona mogla naslijediti, pa pola radnog vremena nije dolazilo u obzir”, govori ova hrabra majka.

Sada, 24 godine nakon Sandrinog rođenja, Gordana je u penziji i ističe da uživa. Kako nam govori, sada ima vremena za sve ono što ranije nije radila. Dane provodi sa svojom kćerkom, vodi je na treninge i plivanje, te zajedno obrađuju porodično imanje.

“Ja sam sa njom srećna. Ona je zaista voljeno dijete, i u porodici i u široj okolini. Ne volim te ako ti kupujem stvari, volim te ako ćemo provesti vrijeme zajedno. Ljubav se izgrađuje”, naglašava ona.

Nakon penzionisanja se uključila u rad svih udruženja osoba sa Daunovim sindromom jer želi ljudima pokazati da ništa nije tako strašno kao što se čini. Ističe da se sa Daunovim sindromom može živjeti sasvim pristojan život. Naravno, neophodno je prihvatanje svog djeteta i rad sa njim, ali i rad sa porodicom i okolinom. Za njih se mi moramo boriti, ističe Gordana, jer oni sami to ne mogu uraditi.

[post_ender]

 

 

Napiši komentar