fbpx

Parada ponosa nije provociranje niti „nabijanje na nos“, što imamo priliku često čuti, već način ukazivanja na nepostojanje ili kršenje prava LGBT osoba.

Ona predstavlja izraz nezadovoljstva LGBT zajednice i ne razlikuje se od protesta bilo koje grupe koja je na neki način ugrožena, naglašava aktivista Jasenko Suljetović.

„To je nezadovoljstvo osoba čija su prava uskraćena na ovaj ili onaj način. Kod LGBT osoba je taj problem još veći jer se one suočavaju sa mnogo više nasilja nego druge skupine“, kaže Suljetović, napominjući da je na Balkanu problem i medijski diskurs koji se dešava oko Parade.

Kako navodi, održavanje Parade je važno za svaku zemlju, jer ono pokazuje stepen napretka i zrelosti društva i sposobnosti prihvatanja drugačijeg identiteta.

„Mislim da nijedno društvo ne gleda blagonaklono na LGBT zajednicu, bez obzira koliko ono bilo razvijeno. Mislim da u uređenijim zemljama mentalitet ljudi nije mnogo bolji nego kod nas, da ne obožavaju LGBT zajednicu, ali imaju zakone koje moraju poštovati. To je jedina razlika između BiH i razvijenih zemalja.“

Što se tiče organizovanja Parade u BiH, Suljetović smatra da se to neće još uvijek desiti jer država nije spremna da je podrži.

„Ipak, to je neminovno, nešto što se mora desiti. U Beogradu je 2014. godine na Prajdu bilo 7.000 policajaca, ali nijedan huligan nije izašao na ulicu, što dokazuje da se mogu kontrolisati te kritične grupe.“

AP_serbia_pride_march_jt_140928_16x9_992

Kada se pomene održavanje Parade, jako česta reakcija jeste da se radi o provociranju i da marširanje na ulici nije potrebno.

„Nečije postojanje nije nikakva provokacija, to je kao da ja pitam zašto penzioneri protestvuju, umjesto da budu unutar svoja četiri zida. Problem nastaje kada to počne da izlazi iz privatnog i prelazi u javno. Ljudi nemaju problem sa tim sve dok se ćuti. Isti slučaj je sa nasiljem nad ženama ili djecom. Kada krenemo da zauzimamo prostor koji nam pripada kao i svima ostalima, tu nastaje problem jer ljudi ne žele da imaju dodira sa tim. Mislim da je to njihova nespremnost da prihvate da postoje drugačiji.“

Da je Prajd potreban potvrđuje i predsjednica udruženja „Oštra nula“ Dražana Lepir.

„Kad god se postavi pitanje zašto Parada, dobijemo bezbroj odgovora kojima se ukazuje da za tim nema potrebe. Napravićemo ogroman iskorak kada odgovor bude ‘pa šta, neka se održi’, ali smo daleko od toga. Bitna je vidljivost LGBT osoba, sve dok ne postanemo tolerantni ne možemo kao društvo krenuti dalje. Zato Parada i jeste potrebna, ma koliko ona možda ljudima izgledala radikalno, ali to je pravo svakoga od nas, da šeta gradom, drži se za ruke i ljubi, bez obzira sviđa li se to nama ili ne“, navodi Lepir.

belgrad_pride(1)

Ipak, da nisu svi pripadnici LGBT zajednice za održavanje Parade govori nam gej muškarac iz Banjaluke. Kako navodi, on svakoga dana ima svoju Paradu.

„Nemam potrebu da pokazujem drugima to što jesam, ja sam svaki dan na ulici. Ne držim to u četiri zida, ali nemam potrebu za tim. Iz Parade prizilaze mnogi problemi jer niko neće biti pretučen ako to previše ne naglašava. Možda će me neko pogrešno shvatiti, ali u nekim momentima samo to prenaglašavanje i prevelika želja da se to pokaže donosi probleme“, smatra on.

Parade ponosa, Prajd ili Gej parade se jednom godišnje održavaju u mnogim gradovima širom planete. Organizuju se većinom u junu u znak sjećanja na Stounvolsku pobunu. Parade imaju festivalski, ali i politički i aktivistički karakter, jer im je svrha ukazivanje na prava LGBT populacije.

Korijen Prajda veže se za Stounvolsku pobunu u Njujorku, 27./28. juna 1969. godine. Naime, policija je često pravila racije u jednom klubu u kome se okupljale LGBT osobe, a jedne noći su se drag kvinsice (muškarci koji nose žensku odjeću tokom nastupa i zabavljaju publiku kao plesačice ili pjevačice) pobunile protiv policijske brutalnosti i maltretiranja. Upravo taj događaj smatra se jednim od najvažnijih u istoriji LGBT pokreta, a naredne godine, 28. juna 1970., organizovan je prvi marš u Njujorku, Los Anđelesu i San Francisku.

zagreb pride5_Boris-Kovacev
Foto Boris Kovačević

U sredinama koje imaju viši nivo prihvatanja LGBT populacije Parade ponosa imaju zabavni, karnevalski karakter. Tom prilikom učesnici oblače kostime i uz muziku i ples marširaju ulicom. Ipak, u homofobičnim sredinama nerijetko dolazi do nasilja i premlaćivanja učesnika/ca Prajda.

Najveća Parada ponosa održava se u Sao Paulu. Ona je 2006. godine ušla u Ginisovu knjigu rekorda sa 2,5 miliona posjetilaca, da bi naredne godine okupila čak milion više ljudi.

Ustav BiH garantuje svim državljanima pravo na slobodu mirnog okupljanja, a ukoliko bi došlo do organizovanja Parade u BiH država je obavezna da zaštiti sve osobe koje u njoj učestvuju.

Tekst nastao u saradnji sa Sarajevskim otvorenim centrom, u sklopu MATRA programa Ambasade Kraljevine Nizozemske.

eTrafika.net – Vanja Stokić

Napiši komentar