Fotografijom pod nazivom „Grahovo“ Vladimir Tadić osvojio je nagradu u kategoriji Pejzaž na Memorijalnom foto-konkursu „Goran Terzić“. Gorana nije lično poznavao, ali je čuo dosta lijepih stvari o njemu od svog brata Nikole, koji je takođe pobjednik na ovom takmičenju.

Piše: Melani Isović

Vladimir je višestruko nagrađivani fotograf koji preferira motive pejzaža. Često u svojim fotografijama prikazuje i promoviše prirodne ljepote naših krajeva. U svojoj kolekciji ima brojna priznanja i nagrade koje je osvojio. Neke od njih su nagrada za prirodne ljepote Balkana, za planinsku pustolovinu, za najljepšu fotografiju rijeke Vrbas. Njegov talenat prepoznaje i National Geographic.

Ove godine je na Memorijalni foto-konkurs “Goran Terzić” uvedena nova kategorija pod nazivom Pejzaž. Koliko Vam je drago zbog toga, s obzirom na to da je fotografisanje pejzaža Vaša specijalnost?

Drago mi je što je uvedena ta kategorija, jer je to način da i fotografi krajolika koji za svoj rad obično ne dobiju ništa, dobiju još jedno mjesto da prikažu svoje djelo i trud! Mnogo ulažem u svjetlopis krajolika naših krajeva, stoga mi je ova nagrada jako značajna, jer ujedno prikazuje i ljepotu naše zemlje. Smatram da je estetika jednako što i etika, tj. ljepota ne nastaje nekakvim tehničkim zahvatima već proizilazi iz duhovnosti, skladom unutrašnjeg sa spoljašnjim.

Kada se sjetite svojih prvih fotografija i početaka, kako je to izgledalo? Koliko ste napredovali do danas?

Ja sam započeo svoje fotografsko putovanje sa mobilnim telefonom kojeg i danas koristim, tj. prije nekih pet godina. Put koji sam prošao je ogroman, od planinara i bicikliste koji škljoca telefonom do višestruko nagrađivanog i objavljivanog autora. I dalje se bavim aktivnostima kojima sam se bavio i ranije, a smatram da koliki god da je put koji sam prešao, tek sam zagrebao ispod površine i za jedno kvalitetno zrenje i napredak, u svakom smislu pa i fotografskom, treba vremena.

Šta je za Vas dobra fotografija?

Dešava mi se da kad dođem kući, kad me popusti utisak od pustolovine, nakon obrađene fotografije i sagledavanja konačnog proizvoda, počnem da skačem i vrištim od ushićenja. Ono što toj fotografiji daje ushićenje je likovni sklad, ali i povezanost sa doživljajem i unutrašnjim radom. Nastojim da gledaoca povežem sa svojom fotografijom i učinim ga učesnikom u toj priči. Nastojim da likovno zadovoljim i najstrože fotografe, ali i da približim doživljaj širem krugu ljudi.

Koliko je pandemija uticala na Vaš posao?

Smatram sebe poluprofesionalnim fotografom, pa su se tekuća dešavanja odrazila i na mene u negativnom smislu. Na drugom poslu iz oblasti mašinstva, tj. saobraćaja, uvoza vozila, takođe posao trpi. Međutim, zbog manjeg obima posla više radim na ličnim projektima, više sam posvećen predstavljanju ljepota naše zemlje. Pored duhovne, od toga imam i materijalnu korist jer sam dobitnik, više nagrada i na drugim konkursima.

Prvi put od kad se održava konkurs imamo dva brata kao pobjednike u dvije kategorije, Vas i Vašeg  brata Nikolu. Koliko vam to unosi radosti? Jeste li pričali o tome?

Nikola je više zainteresovan za ljude na fotografijama od mene, manje se bavi kreativnom, izlagačkom fotografijom, ali kada je dobio nagradu u kategoriji “Ljudi mog grada” bio sam iznenađen i radostan, a u isto vrijeme kao da je to normalno, jer je on i ranije radio sjajne fotografije sa ulica. Majka je naravno najponosnija!

Sa bratom Nikolom organizovali ste izložbu fotografija koje su se prodavale u humanitarne svrhe. Kako je sve prošlo? Da li ste zadovoljni?

Bila je ideja da napravimo izložbu fotografija na otvorenom, da se nešto dešava u Čelincu, a da su ljudi na bezbjednom, tj. na otvorenom. Na kraju smo tu ideju i ostvarili, jako smo zadovoljni sa odzivom ljudi i prodajom fotografija, tako da svi imaju koristi od jednog takvog događaja. I ranije sam radio izložbu fotografija, moju prvu samostalnu, na temu Čelinca i turističkih potencijala, a rado bih i u budućnosti uradio nešto slično za svoj grad i zemlju.

Napiši komentar