Goran Tadić, kantautor, kompozitor i pjesnik iz Novog Sada bavi se umjetnošću iz sasvim sebičnog razloga – da bi imao šta da doživi. U poeziji Gorana Tadića ima mnogo iskri, koje čitalački trenutak mogu da ozare obasjanjima neočekivanog smisla. Jednostavni i nepretenciozni stihovi Gorana Tadića i sami su dašak slobodnog mišljenja čovjeka koji se ne miri da robuje istrošenim konvencijama i banalnostima života.
Zažmuri
Zažmuri.
Izvan tebe nema ničeg tako lepog, kao u tebi.
Samo zažmuri i želi…
Sve ostalo je moja želja da ti ispunim želju…
Nauči da želiš tako da ti se čini
da neću umeti da ispunim željeno,
pa da se iznenadiš kad shvatiš
da moraš želeti više da bi me sustigla…
Ponekad proviri, da proveriš jesam li stvaran,
nasmeši se, što si šašava, pa si posumnjala.
Zažmuri. Nije mi mesto pod tvojim kapcima,
već na tvojoj koži, jer je pod njom postalo tesno.
Zažmuri. Ja sam tu da osetim šta vidiš dok žmuriš,
da prepišem iz tebe i zapišem po tebi stihove iz sebe,
inspirisane mojom željom da ti želju ispunim.
Lepa si, al’ lepša si kada želiš
da budemo lepi, pa se pore otvore,
da kroz moje iz tvojih, u tvoje kroz moje
prođe ovaj trenutak večnosti,
podešen da kasni jedan svetlosni bljesak,
taman toliko, koliko je potrebno
da progledaš dok žmuriš.
Goran Tadić
