Nisu to poigravanja, to je nauka. Odgovorno to tvrdim. Kad mi kažu: sve neki kalamburi, aliteracije, igre rečima – poludim. Sve je smišljano lepo. Naravno, igram se ja i uživam u tome, nakon što nešto koncipiram i osmislim, ali da se “poigravam” sa meni najdragocenijim aspektom postojanja – jezikom – nema šanse, dragi. Poigravam se sa ovim gore pomenutim tumačima, odgonetačima, šibicarima, mufljuzima, rigidnim kukama za meso, bipedalnim lokomocijama.

Piše: Fedor Marjanović, foto: Borislav Brezo

Ovim riječima je Vladimir Tabašević opisao svoj književni postupak i odnos prema jeziku. Pripadnik je mlađe generacije srpskih pisaca i jedan od najprepoznatiljivih glasova naše savremene književnosti. Do sada je objavio tri knjige poezije i tri romana. Za svoj treći roman Zabluda Svetog Sebastijana dobio je NIN-ovu nagradu, što je izazvalo burne reakcije kako kod pripadnika desne i tako i kod pripadnika lijeve političke struje. O ovom fenomenu, kao i o drugim temama govorio je za eTrafiku.

Nakon dobijanja NIN-ove nagrade za Zabludu Svetog Sebastijana bilo je mnogo napada na tebe. Desničari su te proglasili srpskim izdajnikom, ljevičari nacionalistom, a optužen si i za mizoginiju. Djeluje mi kao da su to reakcije mnogih razrušenih „zabluda“. Kako ti objašnjavaš ovu pojavu?

 U više navrata sam to pomenuo, u intervjuima, na književnim večerima, gde god me se pitalo i gde mi se ukazala prilika: moj književni rad, koji ljudi često ne mogu da odvoje od moje pojave, s jedne strane, i mog “paraknjiževnog” angažmana (intervjui, gostovanja u nekim nasumičnim emisijama), s druge, idealan je povod da se ljudi izjasne, da pogrešno prepoznaju šta ja to “zapravo jesam”, da izreknu nekakav konačan sud o meni. Specijalno sa Zabludom, koja je na nesreću svih, nagrađena NIN-ovom nagradom, došla je do vrhunca ta potreba naše kulturnjačke čaršije da me se prokaže kao “izdajnika”, ili “nacoša”, ili mizoginca, ili babarogu, ili psa, ili mutnog lika ili prljavog karijeristu. Meni je to najdragoceniji uradak tog mog obznanjivanja – to što jedan književni tekst ukombinovan sa mojim “kontroverznim” angažmanom povodom tog teksta, izaziva toliko šumova i disonanci. Ja pouzdano znam da većina onih koji me “vole”, ne znaju zašto me vole. Oni znaju da tu “ima nešto”, i to je sve. Oni koji me, međutim, zdušno preziru, znaju zašto to rade. To sve, razume se, najmanje ima veze sa mojim književnim radom i sa mnom uopšte. Jedan tendenciozni “analitičar” (i paranoik, dozvolite da primetim) učitao je da u Zabludi ispisujem redove o srpskoj vojsci koja siluje – i da sam baš zbog toga nagrađen “Ninovom” nagradom, te, tako, time, održavam i odražavam autokolonijalnu svest našeg naroda. Druga, ne manje tendenciozna i ne manje paranoidna, dežurna analitičarka prilika i neprilika – feministica glavom i bradom – u mom romanu je videla da mrzim žene zbog toga što sam napisao da lav plodi lavicu, s leđa, nabrzaka, i da je taj lav nabujao. Treći, pak, me smatraju da sam pritajeni nacionalista i da imam opasnu agendu, jer su na mom Fejzbuku videli da sam sklon da popijem piće sa Muharemom Bazduljem. Ipak, moram priznati nešto, ja sam oduvek voleo da provociram glupake i da onda, iz prikrajka, uživam u tome dok ih gledam kako misle da su “nešto prokljuvili”.

Ti si neko ko likom i ponašanjem odudara od ustaljene slike pisca kao ostarjelog, kulturnog akademika. Šta misliš koliko naša književna scena robuje ovom stereotipu?

Naša “književna scena” kao takva je sazdana od tog stereotipnog viđenja i shvatanja pisca. Ali polako, još malo, do’akaćemo i tome. Ili smo već do’akali.

Junak Zablude Svetog Sebastijana sa tobom dijeli mnogo biografskih podataka. Kakav je odnos u tvojim romanima između tvog sopstvenog iskustva i fikcije?

 Prva i osnovna lekcija: (auto)biografija je već fikcija. Sve što mnimo o sebi, fikcionalizovali smo. To i jeste tema mog rada.

Gostujući na Festivalu Imperativ, imao si priliku da razgovaraš sa učenicima srednjih škola. Kako si doživio to iskustvo?

Tad sam, iznova, po ko zna koji put, u kontaktu sa mladim dušama, shvatio da se moram pod hitno ratosiljati “demona ironije” koji me je spopao baš u njihovim godinama kad sam bio. Sad kad se setim, tad se već ušunjao bio taj kukac u moje srce – to da sa svim teram šegu i da se šegačim time. Ako iskreno pogledamo i osetimo mlade duše oko sebe, videćemo ne nedorasla bića u nastajanju, kojima mi nešto moramo – jer smo pozvani – da ispopujemo i odpopujemo, kao stariji, već čitav svet najlepše radoznalosti koja se otvara i zatvara nama naočigled. Važno je voleti.

Napiši komentar