Meni je zapravo čudno kada mi kažu: „Baviše se rep muzikom.“ Ja to više stvarno ne osećam tako, ima već cela decenija i duže. Prosto volim da kažem da pišem neke stihove na ritam onda nešto od toga Nena i peva pa to zvuči još lepše, a to je i Rade da iskomponuje, i bend da odsvira. Koji je to žnar nemam pojma i niti me zanimaju te fioke. Generalno, dokle god frontmen govori stihove na ritam pojmiće se kao neka vrsta repa, ali da pitaše repere rekli bi ti: „Ne, nikako, to je nešto drugo!“ Mi obožavamo to što je to nešto drugo. Ne zato što želimo da uvredimo ono što je rep bio, i što za neke ljude i danas još jeste. Neki ga vrlo časno rade na taj način, ali od toga kako ga većina danas radi, čovek prosto mora da se distancira, ako je notorno pristojan.

Piše: Fedor Marjanović

Ovim riječima je Marko Šelić Marčelo opisao svoj muzički stil. Repom je počeo da se bavi još 1997. i do sada je snimio pet studijskih albuma. Osim što njegova muzička karijera traje već godinama, Marčelo se bavi i književnošću. U razgovoru za eTrafiku govorio je o svom odnosu prema sopstvenom djelu (muzičkom i književnom), o tome koliko fantastike ima u njegovim knjigama, a koliko u stvarnosti, šta misli o savremenoj muzičkoj sceni, a posebno inspirativno pitanje mu je bilo o njegovom radu i odnosu sa mladim ljudima.

Baviš se rep muzikom, pišeš i uređuješ stripove za izdavačku kuću Veseli četvrtak. Izgleda kao da si povezao književnost kroz tri različita medija. Kako izgleda baviti se onim što voliš na tako raznovrsne načine?

Prosto je stvar u tome što su se kockice dobro poklopile, ali objektivno ja jesam stremio prema baš takvom poklapanju. S jedne strane, sve sam to ja, a sa druge, sve to jeste u vezi sa jezikom i pisanjem, tako da nema tu mnogo neke vratolomne svestranosti. Sve se vrti oko istog, samo su forme i formati različiti. Moj posao na Dilanu Dogu je suštinski jezički posao, stilističko-jezički i uređivački i pisanje uvodnika, a u muzici i u prozi, moj deo je pisanje. Koliko god mi, što se muzike tiče, pobegli od žanra u neki naš fusion, u kompozicije i bendovsku svirku, to što će se izgovoriti ili otpevati i dalje je moj zadatak i jeste blagodet. Danas ispada blagodet raditi ono što voliš, jer je to postala neka užasno retka i dragocena stvar, a trebalo bi da je najnormalnija. Naravno da je to iziskivalo borbu da se čitava konstrukcija napravi, ali mislim da svako treba da teži da je napravi. Meni je jedna od pouzdanih verzija pakla život u kom neko osam sati radi ono što ne voli, a znam i ljude koji rade ono što otvoreno mrze. Kao da si na infuziji otrova prikačen osam sati dnevno. To mi je nezamislivo. Nema tih para zbog kojih bih pristao na tako nešto.

Što se tiče tvog književnog izraza, tu dolazi do miješanja realzima i svakidašnjih scena sa fantastikom. Uvijek ima neki šporet koji dobije dušu.

Posoli se fantastikom, kako volim da kažem. Razbiberene tačkice fantastike po realizmu. To je i moj doživljaj sveta, ne samo književnosti. Prosto se moramo nadati da postoji bar nešto više od ovoga što osećamo čulima, s tim što ja nikada nisam otvoreno prešao na teren žanrovske fantastike. Za mojim književnim kulinarskim stolom, fantastika stoji tamo gde su odlični začini. Doživljavam te elemente kao sredstvo oneobičavanja priče. Ona i dalje ima za cilj da govori o ljudima i o čoveku. Ovo je samo dodatna udica i dodatan način da se to oneobiči i malo pomeri iz svakodnevnice, a samo zato da bi se opet ulilo nazad u nju.

Kada govorimo o našem društvu i našoj stvarnosti, da li ti se čini da u njoj ima mnogo više fantastike i horora nego u bilo kakvoj fikciji?

Sigurno da! Mi živimo nekakav postnadrealizam. To više nije nadrealizam, nego ko zna šta, i žanrovski, da, ide u horor, i u teatar apsurda… Sve smo to mi. To se desilo sa drugim tomom Higijene nesećanja kod mene. Ima jedna priča o trudnoći i zdravstvu u ovim zemljama i šta jednoj ženi može da se ovde dogodi. Čitaoci su pitali ima li tu fikcije, jer bi to stvarno bio ozbiljan sadizam da je ima. Međutim, nema, to je dokumentaristički rad, a užasnije je od svega onoga gde se htelo ići na žanrovski horor, kada junak izmaštava avanture svoj imaginarnog svojnika, osvetnika Malterega. Ništa što se tu desi, niti bilo kakvo mučenje ili ubistvo u priči nije gore od onoga što je dokumentaristički i moj istraživački rad o tome šta se desi ženi koja sazna da joj plod (iako mi ta reč zvuči užasno) nije zdrav i ne može da preživi. Njoj se zakonski ne dozvoljava da abortira posle trećeg meseca, a prešla ga je zato što je ginekolog, verski fanatik, odlučio da joj ne kaže šta se dešava. Iako nosi beli mantil, u srcu ipak nosi crnu mantiju. Taj užas ispada iz svih granica moje najcrnje mašte, onda kad hoću da imam crnu maštu. I to mi živimo.

Takvih priča ima i u tvojoj muzici, u „Svetom besu“ i u „Pegli“.

Da, s tim što „Sveti bes“ i „Pegla“ zaista nisu dokumentarni, ali imaju elemente dokumentarnog. Iziskuju da se malo raspitaš o nekim stvarima, ali mnogo se više oslanjaju na ono što bi trebalo da je posao pisca, na uosećavanje u ljude i situacije. Moraš naći način da to izvučeš iz sebe kako znaš i umeš. Ali pesme se ne baziraju na faktografiji, nego se više oslanjaju na moć emotivnog uživljavanja u drugo ljudsko biće. Dok ovo što sam pre ispričao mnogo više potpada upravo pod faktografiju, pod saslušavanje onih kojima se to desilo i pokušaj da se prenese svetu, a sve pod idejom: „Nekome se to dešava upravo sad, dok mi sedimo i pričamo, a mi i dalje ne znamo za to.“

Kada smo došli i do područja muzike, kakvo je tvoje viđenje savremene rep scene u odnosu na vrijeme kada si ti počeo svoju karijeru?

Žmurim. (Pauza) Nema nikakvog razloga da se to gleda, a kamoli da se sluša. Mislim da je to smrt svakog smisla, i muzičkog, i tekstualnog i vokalnog. To je pošast koju proizvode ljudi odbijeni na audiciji za nešto drugo. To je isto faktografija. Sve listom ljudi koji bi hteli da rade nešto drugo, neki rok, neki metal, neki rep, šta ja znam, pa su se tu razočarali i rekli sebi: „Sad ću da pravim najgore đubre koje je svet ikad video i da uzmem pare.“ I o tome se radi. O tome se ne može govoriti na drugi način. To ne zaslužuje da se nazove muzikom, isto kao što nije sve što neko zapisuje nužno književnost. Ne osećam to kao neku pretnju onome što muzika jeste, kao što ni treš književnost ne osećam kao pretnju književnosti. Ima nekih ljudi koji vole to i nisu pobegli od prave književosti zato što im se ovo ponudilo, nego ih književnost ne zanima uopšte, pa ih zato zanima ovo. Prilično jasna stvar! Meni je žao jedino klinaca koji sad imaju mogućnost da čuju bilo šta što je ikad iko iskomponovao, otpevao, odsvirao, napisao, ali ne dopiru do toga zato što je ovo invazivno i sa svih strana su okruženi time. To je tragedija. Bilo ko ko zapravo čuje kako se peva, svira ili piše, više mu nikada ne možeš prodati ovu foru. To je varijanta da postoji mobilni telefon, a neko ti uporno prodaje stari fiksni telefon sa brojčanikom i tvrdi ti da je strava. Nije!

Ti si poprilično angažovan i sa tim su slijedile i određene zabrane. Čak si i zabranjen kao fikcija. Mislim na predstavu Stvar izbora: zašto slušam Marčela Uroša Mladenovića. Kako izgleda biti zabranjen kao fikcija?

Nisi ti zabranjen kao fikcija, ti si zabranjen kao realna osoba, ali ceo događaj zvuči fikcionalno, jer nije normalan. Predstava je nečiji bildungsroman. To je neki dečko iz mog rodnog grada (Paraćina), predivan mlad čovek koji pravi predstavu o svom odrastanju i o tome da su mu ta muzika, te kolumne i neki pasaži iz te proze značili nešto i to vrlo konkretno da su ga te stvari ohrabrile da ne odustane od umetnosti, jer se čovek bavi glumom i režijom. A mala mesta su kod nas, naravno, vrlo naklonjena tome da te ubiju u pojam da digneš ruke od takvih stvari. I dogodilo se da je to njega ohrabrilo, možda baš po toj liniji što se radi o nekom tipu iz istog toga grada, gde sad i on živi, a nije odustao, pa je to ono što je njemu tema. U tom smislu, to je nešto vrlo realno i opipljivo i meni dragoceno.

Ali potpuno zvuči kao fikcija da neko u tome vidi opasnost po državu, javni red, mir i poredak. To prosto nije istina, nego se radi o nečijem preozbiljnom haluciniranju. Onda se desi kad dospeš na crne liste režimske da je i to sporno. Meni je samo žao, što čak i to sadrži kukavičluk, što ne izađu i kažu: „Jeste, zabranili smo“, nego se tu baljezga da se predstava otkazuje jer nisu imali uslove da je održe. Na tom istom festivalu održavaju se paraglajding, mačevanje i pozorišne predstave, a ovo je monodrama. Ima jedna stolica, jedna akustična gitara, plastična mečka i dva – tri ofingera. To je sva scenografija. Ali to sad nema gde da stane, a stane na kvadrat na dva metra. Tako da je fascinantno da osim bezobrazluka postoji i kukavičluk koji to prati. Ja bih više cenio bezobraznika koji ponosno nosi svoj bezobrazluk i kaže: „Jeste, ja sam gad. Sad ću da te drndam, jer mi se može!“ A ovde nema ni toga.

Šta mi je poenta priče? Bilo bi divno pridati sebi neki disidentski značaj i da ti sada kažem: „Jeste. Proganjaju nas. Hapse nas. Teško je. Imamo mnogo uticaja na ljude i zato smo opasni.“ Međutim, ništa od toga ne stoji. Samo se radi o tome da je neko budala i pravi inkviziciju tamo gde nema nikakve potrebe za tim, i to je sve. Ne možeš biti ni ponosan kao autor na to, nego samo gledaš zgrožen i čudiš se na šta su ljudi spremni.

Ti zaista imaš veliki uticaj na mlade. Takođe, vodiš emisiju Perspektiva u kojoj razgovaraš sa njima o savremenim problemima koji ih muče. Kakvo je tvoje viđenje mladih ljudi?

Izbliza. Kao što je malopre odgovor bio ‘žmurim’, mlade ljude pak gledam izbliza. Mislim da je to ključna reč, zato što svi ex-yu režimi stalno govore o mladima i puna su im usta mladih, užasno su važni, na njima svet ostaje, a nemaju nikakvog kontakta sa njima. Nisu nikad zašli među njih, niti su im ikad dali mikrofon i medijski prostor, da malo čujemo kako se ti ljudi zapravo osećaju, pošto je činjenica da sve masovnije emigriraju odavde. I u tome je posebna drskost ovih zemalja, što se čak i činjenica da oni odlaze uzima kao statistički podatak. Čak ni o tome se s njima zapravo ne priča, a trebalo bi da bude na javnim servisima, na udarnom terminu. To je najveći problem ovih država. Kad ti mladi masovno odlaze, nemaš ti više koji argument meni da poturiš pod nos kako radiš nešto super. Ne radiš ti ništa super! A da ne govorimo o tome kako vređaju kupljenim diplomama i doktoratima sve ljude koji trenutno studiraju.

Međutim, mladi su bistirice. Oni uopšte nisu tako nezainteresovani i glupi, kao što neko voli da misli. Sad su, kao, najgore generacije ikad, zaboga! Što reče Sterija da nema koja generacija nije tako mislila o svetu. „Ovo je sad najgore, ikad!“ Nije. Oni su daleko rešeniji da odu nego što smo mi bili u svojim najdepresivnijim trenucima. Ali nije tačno da ih ne zanima stvarnost. Oni možda ne znaju detalje dnevne politike, ali im je ram nesumnjivo jasan. Čim doneseš odluku da odeš odavde, moraš biti upućen. Odakle ti inače ta odluka? To je razlika između njih i naših generacija. Ideš na faks, na zanat, ko je šta birao, probaš sve što možeš, pa dižeš sidra, ako se uveriš da baš ne može. Sada imaš ljude koji upisuju faks rešeni da odu. To je katastrofa. Ali to smo mi napravili, to je odgovornost svih nas.

Naravno, među njima ima i strašnih žrtava kućnog nacionalizma, a on dolazi otud što su roditelji žrtve režimskog nacionalizma ili rana iz prošlosti, a mi se sa svim tim nismo dovoljno uhvatili u koštac. Emisija (Perspektiva) se snima dva sata, a tek u drugom satu dopreš do onoga što oni misle, u prvom satu moraš da se probijaš kroz ponovljene rečenice, što iz kuće, što iz škole, što iz medija, što iz crkve (džamije, hrama, verske institucije), svega što nije njihovo mišljenje. Većina njih misli ispravno. Nije problem njihovo mišljenje, već to što ne veruju da se s tim mišljenjem išta može uraditi. Nije im sistem vrednosti toliko poremećen koliko mi mislimo. Kad pričaš s njima, niko ti neće reći da je sve super, i da je sve normalno oko nas. Ali 90% misli da je nepopravljivo, a to je osetna razlika. Mislim da u javnosti vlada stav da oni uopšte ne vide da nešto nije u redu. Oni to vide, ali su iz fazona: „To ti je tako, ne možeš ništa. Ili trpi, ili idi.“ To je problem.

Napiši komentar