Pisanje jeste uživanje, ali i vrlo težak i naporan posao, kaže srpski pisac Slobodan Vladušić, autor romana “Veliki juriš”, dobitnika nagrade “Janko Veselinović” za najbolji istorijski roman na srpskom jeziku u 2018. godini. Ovo djelo je za profesora književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu prvo koje se bavi istorijskom tematikom. U razgovoru za eTrafiku ovaj Subotičanin govorio je o ličnoj satisfakciji posljednjim romanom, motivima koji su ga podstakli da piše o Prvom svjetskom ratu, uticaju Miloša Crnjanskog na njega i istorijskoj ulozi kontroverznog Stanislava Krakova u Velikom ratu.

Piše: Slobodan Manojlović, Foto: Atila Kovač

Radnja Velikog juriša odvija se u proljeće 1916. godine. Poručnik srpske vojske Miloš Vojnović oporavlja se na Krfu gdje upoznaje neobičnu Holanđanku i svjedoči samoubistvu srpskog majora koji je prošao golgotu povlačenja preko Albanije. U potrazi za pismom koje je ostalo iza njega Vojnović se kreće ulicama Krfa, vrhovima Kajmakčalana i po Solunskom frontu. U romanu su opisane istorijske ličnosti poput Krakova i vojvode Vuka (Vojin Popović).

Vladušić objašnjava zašto nagrade koje je do sada dobio na doživljava previše lično, ali ne krije zadovoljstvo njima.

U poslednjih nekoliko godina, tačnije od knjige ‘Crnjansi, Megalopolis’ koja je dobila Isidorinu nagradu, počeo sam da književne nagrade doživljavam kao nagrade knjigama, a ne meni lično. Naime, nekoliko svojih knjiga koje doživljavam kao lično simboličko zaveštanje i zbog onoga što je u njima napisano, ali i zbog truda, napora, pa i odricanja koje je bilo potrebno da se one napišu. Recimo, pišući ‘Veliki juriš’ imao sam osećaj kao da pišem doktorsku disertaciju: trebalo je mnogo toga proučiti, mnogo toga napisati, prepravljavati, brisati, mnogo toga držati u glavi i to sve raditi bukvalno iz dana u dan, da se ne bi izgubio kontinuitet. Kada uradite nešto čime ste zadovoljni – kao što sam ja zadovoljan ovim romanom – onda je prirodno da želite da knjiga kojoj ste toliko puno toga dali, dobije neku vrstu simboličke satisfakcije. Ova nagrada je jedna takva simbolička satisfakcija za ‘Veliki juriš’ i mene je obradovala upravo u ime tog romana. Druga satisfakcija je veliki broj imejlova, poruka i komentara koje sam dobio od čitalaca, kojima ovaj roman puno znači. Treća satisfakcija su četiri izdanja ‘Velikog juriša'”, govori on.

Foto: Atila Kovač

Kako je došlo do toga da pišete o Velikom ratu, s obzirom na to da ranije niste imali doticaja sa tom i drugim istorijskim temama?

Ja sam oduvek voleo istoriju, iako nisam pisao romane koji se bave istorijom. Zašto je to tako bilo, ne umem da odgovorim. Međutim, u jednom trenutku sam osetio duboko razačaranje načinom na koji se ophodimo prema periodu Prvog svetskog rata. To vreme nije samo vreme smrti, kao što bi to kazao Dobrica Ćosić, već i vreme podviga. To smo, čini mi se, zaboravili.  Imali smo svi zajedno priliku da to vidimo pre neku godinu: ispostavilo se da je za NIN-ovu nagradu dovoljno da se sprdate sa čuvenim jurišom koji je 1915. godine predvodio major Dragutin Gavrilović nakon što je izgovorio onih nekoliko rečenica koje su i u književnom smislu mnogo sugestivnije, nego svi romani u kojima se taj čovek i ti vojnici izvrću ruglu. Da parafraziram jednog pesnika, ja sam želeo da budem skutonoša popljuvane senke tih naših predaka. To ne znači da sam napisao roman u kome od prve do poslednje stranice pišem himne njihovom herojstvu: naprotiv. Ovim romanom provejava patnja i stradanje, kukavičluk ali i herojstvo. Rat je jedno totalno iskustvo u kome se sve maske skidaju i svako pokaže ko je i od kakvog je materijala. I ne manje važno: ljudi ovaj roman, ako je verovati komentarima koje sam dobio, pročitaju za dva dana, jer ih on uvlači u sebe kao vir. To sam i hteo. Da vratim taj period iz zaborava.

Gdje ste crpili inspiraciju za temu, koji su vam izvori najviše pomogli u tome?

Čitao sam razne stvari: dokumentarnu građu, memoare, sećanja, ispovesti Solunaca, romane, pre svega “Krila” Stanislava Krakova i “Srpsku trilogiju” Stevana Jakovljevića. Morao sam, naravno, da uđem nekako u to vreme, da se upoznam ne toliko sa istorijskim događajima, jer je to najlakše saznati, već sa običnim životom vojnika i oficira. Recimo, kojim stvarima su raspolagali, u šta su verovali, kako su gledali na rat, šta im se dešavalo u pozadini, a šta na frontu u toku onih takozvanih običnih dana, koje istorija ne pamti. Već samo istraživanje o tom periodu je za mene bilo izvanredno zanimljivo.

Da li ste imali pomoć nekoga od kolega pri stvaranju slike za ovo djelo?

Pomogao mi je Miloš Ković, istoričar i moj dobar prijatelj, oko nekih istorijskih pojedinosti. Takođe, veliku zahvalnost dugujem još jednom mom prijatelju, Vladimiru Kecmanoviću, koji mi je dao nekoliko saveta u vezi sa tekstom knjige, ali i oko nekih drugih važnih stvari, sve mi je to bilo od velike pomoći.  Bilo je još nekoliko ljudi koji su se potrudili oko ovog romana. Recimo, za ovu priliku pomenuću Luku Balja koji je nesebično promovisao ovaj roman i više nego što su to od njega zahtevale profesionalne obaveze. Ima tu još ljudi… Znate, u jednom trenutku shvatite da ono što pišete ima smisao i značenje i drugim ljudima. Tada imate utisak da pisanje nije samo vaša stvar, već da ima neku snagu. Snagu da povezuje ljude, da ih čini jačim i čvršćim. Književnost, bar za neke ljude, i dalje može da bude katraza, očišćenje. Kada to vidite, onda shvatite da je najmanje važno to što ste vi napisali taj roman. Bude vam prosto drago što takav roman postoji.

Koliko je Veliki rat istražen i opisan u srpskoj književnosti, koja djela o njemu cijenite?

I puno i malo. O njemu govore razne knjige sa različitim književnim uspehom. Za one koji su u njemu učestvovali, taj rat je bio test čojstva i junaštva. On je isto tako test i za one koji o njemu pišu. Mnogo toga se može naslutiti o ljudima na osnovu toga kako pišu o Velikom ratu, a posebno o srpskim stradanjima u tom ratu. Ne može se reći da o tom ratu u našoj kulturi postoji mit: za sto godina, mi nismo snimili više od pet filmova o Prvom svetskom ratu. Dakle, oni koji smatraju da treba dekonstruisati mit, zaboravljaju da ova kultura i ovaj narod, iz raznih razloga, taj mit nije ni konstruisala. Što se tiče mene i mog odnosa prema Velikom ratu, parafraziraću Kiša i završetak “Peščanika”: meni je draže da budem među progonjenima, nego među progoniteljima.

U romanu se dosta osjeti i duh Miloša Crnjanskog. Koliko njegov uticaj znači za vaš književni opus?

Doktorirao sam na prozi Miloša Crnjanskog. Čitao sam ga uzduž i popreko, nekoliko puta. U svakodnevnom govoru često pominjem neke reči i formulacije koje sam prvi put čuo kod njega. Recimo, sintagmu “prijatelj u prošlosti”: to je nemoguće reći bolje i jasnije. Može se takođe, reći da je završetak mog “Velikog juriša” neka vrsta omaža završetku “Druge knjige Seoba”, a završetak tog Crnjanskovog romana po meni predstavlja najbolje napisane stranice u srpskoj prozi 20. veka. Ipak, kada je Crnjanski u pitanju, ne želim da dolazim u situaciju da ga suprotstavljam nekim drugim piscima. Ja nisam fan Crnjanskog, nisam njegovog obožavalac. Ja sam njegov prijatelj iz budućnosti, ali ne samo njegov prijatelj. Srpska književnost 20. veka nije samo Crnjanski i treba da budemo srećni što pored njega imamo još nekoliko velikih pisaca koji dokazuju da smo zaista velika kultura.

Kakvo je vaše mišljenje o svijesti u srpskom narodu prije i u toku Velikog rata?

Nije lako odgovoriti na ovo pitanje, pre svega zato što ni Srbi onog vremena nisu znali šta da misle o tome. Recimo, nakon završetka Drugog balkanskog rata, Slobodan Jovanović, jedan od najuglednijih srpskih intelektualaca ne samo onoga vremena već uopšte, piše u jednom privatnom pismu sledeće: Ja sam pred rat (Prvi balkanski rat, 1912. godine) gotovo izgubio veru u našu budućnost. A onda dodaje da su svi njegovi prijatelji sa kojima je delio taj gubitak vere, “postali isuviše pesimisti”. Lično, ne želim da kinjim sebe i svoje savremenike i da govorim kako smo gori od Srba onog vremena. Ono što želim, jeste da vidim šta mi sada možemo da uradimo za sebe, na osnovu onoga što su naši preci radili početkom prošlog veka, za budućnost sopstvenog naroda, srpskog naroda. Mislim da su takva razmišljanja mnogo plodonosnija od kukanja kako im nismo ni do kolena. I oni su verovali da nisu ni do kolena onima koji su dizali Prvi srpski ustanak. To kukanje je dakle, besmisleno i ja neću u tome da učestvujem.

Jedan od istorijskih likova u romanu je i Stanislav Krakov o kojem su u istorijskim krugovima podjeljena mišljenja zbog njegove uloge u dva velika rata. Kakvo je vaše mišljenje o njemu?

Foto: Atila Kovač

U pravu ste za Krakova. Mislim da bi imalo smisla napraviti jedan veliki skup na kome bi se Krakov ispitao i kao pisac i kao javna ličnost, u svim periodima njegovog života, iz različitih uglova, a intelektualno pošteno. Do tada, ja mogu da kažem da je Krakov u vremenu o kome govori moj roman, bio nedvosmisleno heroj. Ja ga u romanu prikazujem u jednoj drugačijoj perspektivi, jer tematizujem neke njegove druge, literarnije crte: voleo je žene, što se i može očekivati od nekog ko je imao 21 godinu, 1916. dok je jurišao na Kajmakčalan kao oficir Drinske divizije; bio je lep čovek, bio je duhovit čovek, koji je voleo da se smeje i sebi i drugima. Takav se Krakov pojavljuje u mom romanu. I mnogi ga čitaoci takvoga i vole.

Roman je krajem prethodne godine predstavljen i u Kini. Kakve su tamo bile reakcije, koliko su oni zainteresovani za istoriju Velikog rata i Srbije?

U Peking sam pozvan da održim nekoliko predavanja o srpskoj književnosti na tamošnjem Pekinškom univerzitetu za strane studije. Ono što sam mogao da zaključim jeste da u Kini raste interesovanje za Srbiju i srpsku kulturu, jer se svake godine prima sve više studenata koji uče srpski jezik. Sem toga, po pitanjima koje su mi ti mladi studenti postavljali tokom promocije “Velikog juriša” u srpskom Kulturnom centru u Pekingu, shvatio sam da se radi o vrlo ozbiljnim mladim ljudima, koji se zanimaju i za našu istoriju i za našu sadašnjicu. To interesovanja bi trebalo da nas ohrabri.

Svojevremeno ste spomenuli da ste prije “Velikog juriša” imali krizu u pisanju. Kako se sada osjećate i radite li na nekim novim knjigama?

“Veliki juriš” mi je u velikoj meri pomogao da otvorim jednu novu stranicu u pisanju proze. Sada se osećam veoma dobro i radim na novom romanu. Kada će taj roman biti završen to ne znam. Znam, međutim, da uživam u pisanju i istraživanju i to me zbilja raduje.

Napiši komentar