Počeli su da sviraju pred raspad bivše države. Kultni status su stekli u nesrećnim devedesetim godinama prošlog vijeka, kada su bili veliki protivnici režima Slobodana Miloševića pa su često bili izloženi represiji tadašnje političke vrhuške u Srbiji. Tokom godina koje su slijedile nastupali su na najvećim svjetskim punk festivalima i dijelili binu sa bendovima poput Mistfitsa, Toydollsa i Agnostic fronta. Kultni streetpunk bend Šaht je nedavnim koncertom u beogradskom klubu Božidarac obilježio 30 godina postojanja. O počecima jednih od pionira streetpunk scene na Balkanu, borbama koje su vodili tokom godina i stavovima koje i danas zastupaju, za eTrafiku je govorio vokal i jedan od osnivača benda Aleksandar Rogić Roga.
Piše: Slobodan Manojlović
Uz pjesme poput Ti želiš OI, Panker stari i Serbia in Herbia, odrastale su mnoge generacije punkera od devedesetih na ovamo. Roga priču o Šahtu počinje sa periodom kada je on otkrio punk.
“U februaru sada već davne 1987. godine sam prvi put u životu bio na nekoj punk svirci, u Dadovu (legendarno amatersko pozorište) su tada svoj prvi nastup imali Uzbuna, Dža ili Bu i Tamura ist Tot. To je bio događaj koji je presudno uticao na moju odluku da osnujem bend jer sam bio zgađen sarajevskim bljuvotinama, a la New Partisans, koje je forsirala država da bi veštački očuvala bratstvo i jedinstvo. Kada sam sledeće godine pošao u gimnaziju, upoznao sam Mladena, budućeg gitaristu, koji se odmah bacio na pravljenje muzike za tekstove koje sam već imao. Zvanično smo prvu probu imali 23. februara 1989. godine, u podrumu Kluba penzionera Vračara, i to je ispalo, blago rečeno, katastrofalno. Bio je to naivan, dečački period na Vračaru, koji mi sada izgleda tako simpatično, nedužno. Bili smo dobro situirana deca iz srednje klase, gotovo svi iz naše generacije su imali punk fazu u odrastanju, ali retko ko je mogao da ukapira šta će uskoro da usledi. Na političkoj sceni i u društvu je već bila uzavrela atmosfera, uljuljkani tim jednopartijskim ‘blagostanjem bez slobode’, verovali smo da će nam, kao i našim matorcima, svaki dan u životu biti bolji od prethodnog i da je ta ‘sloboda’ neizbežna. A samo nekoliko godina kasnije spasavaćemo žive glave od galopirajućeg besnila i mržnje koji su nas okupirali samo zato što smo se usudili da se suprotstavimo režimu. Pamtim hajku na moju ekipu 1997. godine kao nešto najstrašnije što mi se dogodilo u životu, gore i od bombardovanja Srbije 1999. godine”, kaže Rogić.
Koliko ste na početku bili prihvaćeni, budući da u tadašnjoj Jugoslaviji nije bilo mnogo punk bendova?
Naš prvi nastup je bio u Dadovu početkom 1990. godine sa još četiri hard core sastava pred 350 ljudi. Tada su bili u modi američki bendovi DRI, Suicidal Tendencies i SOD. Mi smo, kao pali s Marsa, svirali “prevaziđeni” punk drugog britanskog talasa. Međutim, većina publike je bila uz nas jer je Dadov bio naš domaći teren. Zanimljivo je da smo, od dvadesetak momaka koji su te večeri delili binu, samo Mladen i ja ostali u punk/hardcore priči. U jednom od tih bendova (NMI-Nismo mi Indijanci), gitaru je svirao Siniša Mali, budući gradonačelnik Beograda i ministar finansija u Vladi Vučićeve Srbije. Dakle, sve moj do mojega… Tada smo u Beogradu znali samo za punk bendove Ex-cess i Lobotomiju, koji će kasnije da prerastu u hardcore sastav Dead Ideas, a od jugoslovenskih su, svakako, najveći bili i ostali Kud Idijoti, čije smo koncerte redovno posećivali. Bili su tu i Ritam Nereda, čiju smo kasetu “Oi ain’t dead” Mladen i ja kupili ispred SKC-a i mesecima je preslušavali, sve dok se nije izlizala, kao i vanvremenski Vrisak generacije. Ali, tadašnji novosadski bendovi su mi zvučali previše mračno i nisu uopšte imali dodirnih tačaka sa Pekinškom patkom, fenomenalnom grupom, koju sam obožavao. Ne smem da zaboravim ni KBO, koji nisu uspeli da naprave nešto više samo zato što ih je većina smatrala provincijalcima, a oni su cepali kao ludi i bili do jaja.
Stasavali ste kao bend u tragičnom periodu devedesetih godina. Kako pamtite Miloševićev režim čiji ste bili protivnik?
Od 1990. do 1992. godine smo paralelno završavali srednju školu, snimali pesme, odlazili na proteste protiv Miloševića i svirali po beogradskim klubovima. Na najvećem protestu, 9. marta, verovali smo da će to zlo da padne. Tada je, čini mi se, propuštena najveća prilika, ali i vojska je stala na stranu ovog monstruma, koji je izveo tenkove na ulice, tako da nismo više imali šanse. A onda se razmahalo divljaštvo, manijak se osilio i, uz pomoć svojih kolega iz drugih republika, izazvao rat, u kome su, naravno, na ovaj ili onaj način, stradali svi osim onih koji su ga izazvali -političari i ratni profiteri. Usledile su surove sankcije međunarodne zajednice i najveća inflacija u svetskoj istoriji. Da nesreća bude još veća potrudili su se naši matorci, koji su nam namestili odlazak u vojsku, da se tamo “privedemo pameti”. Srećom, samo pukom srećom, nismo završili na ratištu. I nismo dozvolili da nam isperu mozak kao našim prethodnicima. Mislim da smo tek tada shvatili gde zaista živimo – u zemlji džibera i primitivaca, nepismenih degenerika i praznoglavaca, kojima je silovanje jedini način komunikacije. Sve je to bilo začinjeno neprestanim puštanjem turbo folka, toliko besmislene i prizemne pojave, da normalan čovek ne može a da se ne zapita kako neko uopšte takvu odvratnost može da nazove muzikom. Zbog svih tih maltretiranja, mislim da smo učvrstili svoje stavove i vratili se u Beograd (1993) rešeni da nastavimo borbu, bez obzira na pandursku represiju koja je postajala sve silovitija. U tom periodu su nastale možda i naše najbolje stvari, pesme po kojima nas danas prepoznaju, nešto što nas je konačno definisalo kao bend. Nismo više bili dobro situirana deca iz srednje klase, koja je u međuvremenu nestala, već ranjene zveri koje preživljavaju na ulici, sukobljavajući se sa pandurima i dizelašima. Punk je tada definitivno postao naš život, jer smo odbacili sve društvene vrednosti koje su nam usađivali u glave.
Može li danas da se živi od punka ili vam je muzika samo hobi?
Mi ne živimo od punka, već za punk. Nikada nismo imali stadionske ambicije i nikada nismo hteli da se menjamo da bismo na tome materijalno profitirali. Meni je bolje da budem na bini pred deset iskrenih ljudi nego pred hiljadu pozera. Kada smo svirali u Engleskoj, bili smo svedoci toga da samo nekoliko punk bendova živi od muzike, a tamo ih ima na hiljade. Na primeru Balkana, jedan veliki Tusta (Kud Idijoti) je bio velik zato što je svaki dan čukao na brodogradilištu i na licu mesta crpeo inspiraciju za svoje pesme. Zato svi mi u bendu i u ekipi radimo odvojeno poslove, teške i zajebane, ali časne. Nismo deo ovog jebenog sistema i srećni smo što smo nezavisni. Možda je to ta sloboda kojoj smo težili kada smo bili klinci, samo nismo znali da je materijalizujemo rečima. Čovek može i u najsurovijem zatvoru da ostane slobodan ako mu ostanu slobodne misli. A “popularni punk bendovi “sa ovih prostora su, po mom dubokom mišljenju, foliranti koji seru nešto uopšteno uz Ramones rifove, a nikom se na kraju ne zameraju. Poenta je da su oni deo muzičke industrije, neko ko nije ni najmanje iskren u tome što radi. Nema tu “p” od punka. Ako si rob kinte i slave, nisi slobodan čovek. Samo si rob.
Često je tema vaših pjesama alkohol i iskustva sa njim. Koliko stižete to danas da ispoštujete?
Mogu da govorim samo u svoje ime. Nisam alkos, samo volim da pijem. I prezirem ljude koji su agresivni i nasilni kad popiju. To su bolesnici i negativci. Svaki moj tekst je iskreno proživljeno iskustvo. Takav sam i sa pivom. Iskreno ga volim jer mi pruža veliko zadovoljstvo, a ja ga ne varam. Samo ga delim sa ortacima na grupnoj terapiji. Hahaha, Grupna terapija, divan naziv za bend. Nije nikakvo čudo što je iz vašeg grada.
Rijetko svirate van Beograda. Koji su razlozi i ima li nade da se situacija promijeni?
Poslednjih nekoliko godina smo malo ukočili zbog porodičnih obaveza. Ranije smo imali olimpijske cikluse i svake četiri godine smo snimali po jedan album, pa ga promovisali na nekoliko desetina svirki van Beograda. U međuvremenu se dogodilo to da nismo snimili ništa novo sedam punih godina i tako smo srušili tu tradiciju. To nikako ne znači da smo prestali sa radom jer sada ima inspiracije koliko ti duša želi. Čekali smo samo da prođe proslava tridesetog rođendana, pa da prionemo na posao. Mladen i ja imamo desetak novih pesama, koje smo napravili u poslednjih godinu-dve, i sve će, valjda, uskoro da legne. Tada krećemo ponovo u akciju.
Često vam stavljaju etiketu ekstremno desničarskog benda, šta vi mislite o tome?
To su gluposti. Svirali smo na najvećem i najpoznatijem svetskom punk festivalu Wasted u Velikoj Britaniji, povodom tridesetog rođendana punk pokreta, sa sto pedeset najboljih svetskih punk bendova. Nijedan od njih nije bio iz te priče iz razloga što su ekstremno desni bendovi tamo nepoželjni. Zašto bismo onda mi bili tamo jedini? Od dvanaeste godine slušam punk i ska muziku i nikada nisam gotivio Skrewdriver i ostale budalaštine jer nikada nisam imao rasnih predrasuda. Tu priču je prvo pustio magazin Heroina iz Osijeka, 1991. godine, zato što smo svirali “Sprem’te se, sprem’te, četnici” na jednoj svirci. Mi smo tada bili klinci koji su kontrirali Miloševićevim partizanima i Šešeljevim četnicima. To je bila čista provokacija, uspela je i ponosan sam na to. Mi smo se borili iskreno protiv Miloševićevog i Šešeljevog nacional-socijalističkog sistema i politike. Ne znam samo da li su gluplji oni koji ne dolaze na naše koncerte zato što misle da smo naci bend, ili oni što dolaze zato što misle da smo naci bend. Jedina je istina da mi volimo zemlju Srbiju, da preziremo ovaj državni sistem i da su svi oni koji nas smatraju fašistima, u stvari fašisti.
Navijači ste Zvezde koja igra sjajno posljednjih godina kako u fudbalu tako i u košarci. Koliko stižete da pratite to, idete li na stadion?
Uvek rado idemo na Sever, ali ja češće, kao bivši košarkaš, odlazim u Pionir na basket. Mnogo je politike, kriminala i nasilja na svim nivoima i to mi se ne sviđa. Volim kada vidim da je bezbedno za klince na tekmi. Tada idem ubrzanim hodom.
U Srbiji su trenutno aktuelni protesti građana i opozicije protiv režima Aleksandra Vučića. Kako vi gledate na trenutnu vlast u Srbiji?
Podržavamo svakog ko se bori protiv njih, samo ne ove bivše, koji su ih i doveli na vlast. U Srbiji se obrnuo čitav krug, svi živi su bili na vlasti, i potrebna je nova snaga, nekorumpirana. Svi ostali su odavno sazreli za lustraciju i za robiju.
Po čemu pamtite prethodnu svirku u Banjaluci?
Po tome što je bilo mnogo navijača Borca u publici. Bilo je to 2013. godine. Čestitao sam im na početku koncerta pobedu nad Zvezdom u finalu Kupa 11. maja 1988. godine i atmosfera je bila nikad bolja.
Kada možemo ponovo da vas očekujemo u gradu na Vrbasu i Republici Srpskoj?
Čim objavimo novi album i čim nas neko pozove. Mi nismo skupi, ali nismo ni besplatni. Mi smo stara škola – nema jedna pesma, samo ceo album. Četrnaest pesama, svaka između dva i tri minuta. Direktno. Ljudski. Punkerski.
