„Strah menja ljude. Ne, strah pokazuje zapravo ko smo. Svi smo mi pacovi, sve ostalo je laž.“ (citat iz filma)

Piše: Vedran Grahovac

Aleks de la iglesia neizostavno je ime kada govorimo o savremenom španskom filmu. Rame uz rame Almodovaru, Bigas Luni, Amenabaru i još mnogim drugim španskim filmašima, jedan je od onih koji je doprineo visokom kvalitetu ove kinematografije. Između ostalog, kao reditelj smatra da se može napraviti žanrovski, komercijalni film, a da se zarad autorskog pečata i umetničkog filma ne žrtvuje publika. Zbog nekih svojih kreativnih, producentskih i autorskih razloga odbio je ponude iz Holivuda, odbacivši projekte poput Maske Zoroa ili Osmog putnika, dokazujući da nije jedan od onih koji će po svaku cenu otići u Holivud, čime je potvrdio svoju autorsku doslednost, što je  danas, mora se priznati, veoma retko. U svom  filmu naziva Bar(El bar) iz 2017. godine, potvrđuje u praksi svoju filozofiju, da se može snimiti, zabavan, otkačen film, sa izrazitim autorskim pečatom.

Veći deo radnje ovog filma smešten je u jedan madridski bar,  u  kom će se spletom raznih okolnosti naći nekoliko ljudi, potpuno različitih profila. Kada jedan od njih izađe ispred bara, biće upucan. Drugi, koji će pritrčati da mu pomogne, takođe će biti ubijen. I dok među ljudima u baru vlada  totalna panika i haos, tek posle pet minuta, oni primećuju da dva mrtva tela, koja su do pre nekoliko minutra bila ispred bara, više nisu tu i da je trg totalno prazan, bez ljudi. Narednih nekoliko sati u jednoj, uslovno rečeno, postapokaliptičnoj atmosferi, junaci ovog filma biće primorani ostati u baru, suočiti se jedni sa drugima,  ali  pre svega sa samima sobom.

Smestevši radnju u jedan vrlo mali, zatvoreni prostor, Aleks de la iglesia stvara mikro svet koji zapravo aludira na ljude i društvo u celini. Društvo u kojem je je sve manje empatije, gde vlada egoizam, podlost i sujeta. U tom mikro svetu, strah je jedna od primarnih tema kojom se  ovaj reditelj bavi. Stavljajući svoje junake u vanredne životne situacije gde će im životi biti ugroženi, Iglesija nudi odličan prikaz nas ljudi u situacijama u kojima preovladava strah. Kao nešto što je zdravo, ponekad i dobro, videćemo da strah pokazuje zapravo da smo živi, da nam je stalo do nekoga ili nečega. Isto tako, strah  u nama budi kako ono najbolje tako i ono najgore. Zapravo, strah pokazuje onaj deo naše ličnosti, sakriven ispod raznih društvenih, moralnih i zakonskih normi, kojima smo na neki način okovani. Upravo u baru, a kasnije u kanalizaciji, naši junaci, mimo svoje volje, oslobodiće se tih okova, odbaciti sve laži od kojih su satkani i uistinu upoznati sebe kao i druge. Isto tako, može se reći da strah pokazuje istinu. Tu istinu, o tome ko smo i kakvi smo zapravo, Iglesia  nam nudi kroz prikaz nekih  i  više nego živopisnih junaka ovog filma – nezainteresovani hipster, koji čačkajuci laptop sa slušalicama na ušima i ne primećuje da se desio napad ispred bara; mlada, zgodna devojka, zaluđena nekim virtuelnim tipom, totalno zalutala u ovu rupu od bara; kao i pijani prosjak, lokalna luda, koji konstantno govori citate iz Biblije, samo su neki od njih.

Pored glumačke ekipe, koju predvodi Mario Kasas i Blanka Suarez, kao jedna od najbitnijih komponenti ovog filma, i ono što ga u mnogo čemu određuje, jeste pažljivo birana i smišljena scenografija. I dok se dve trećine radnje odvija u lokalnom madridskom baru, poslednja trećina filma, dešava se u kanalizaciji. Upravo na tom mestu, daleko od sveta lažnih osmeha, rutinskih dijaloga i društva u kome imamo iluziju da smo neko i nešto, smešteni su naši junaci. Bespomoćni, slabi i surovo iskreni, boreći se za goli život, suštinski se ne razlikuju od pacova. Jer, kako reče jedan od likova iz filma – „Svi smo mi pacovi, sve ostalo je laž.“ Upravo to jedna je od poruka koju Bar pokušava da prenese.

 Zanimljiv scenario i odličnu ideju, kao osnovne temelje ovog filma, Iglesaja uspešno pretvara u film, koji iako mešavina svega i svačega, odnosno različitih žanrova, vrlo uspešno funkcionise kao jedna kompaktna celina. Iako u drugom delu filma, pomalo opada kvalitet priče, i postaje eksploatacija svega onog  dobrog iz prvog dela , možemo reći   da to uopšte ne umanjuje kvalitet  Bara.

Zabavan i dinamičan, Bar je odlična i  inteligentna crna komedija, bogata sjajnim i britkim dijalozima. Uz određenu dozu trilera i misterije, sasvim diskretno dotiče se i nekih aktuelnih tema, prisutnih kako u Španiji tako i ostatku sveta. Terorizam, predrasude, razne epidemije, kao i manipulacije stanovništvom od strane vlada i medija , samo se neke od njih. Pričajući priču o ljudima, njihovom strahu, Bar je zapravo i film o opstanku. Iako smešten u mali, vrlo ograničeni prostor, ni jednog trenutka nije dosadan, uspevajući da sve vreme zadrži pažnju gledaoca. Kada sve navedeno imamo u jednom filmu, koji pritom funkcioniše sasvim solidno, onda zasigurno možemo reći da je reditelj, a  u ovom slučaju i scenarista, svoj posao obavio onako kako treba.

Napiši komentar