Bio je dijete košarkaškog kluba Bosna, ratni vihor ga je sa 17 godina iz rodnog Sarajeva odveo u Partizan gdje je odmah projektovan za nasljednika najboljeg beka Evrope tog vremena, Predraga Danilovića. Svojim produženim korakom, koji je kasnije proslavio Argentinca Emanuela Đinobilija, “lomio” je čuvare u evropskoj košarci. Smrt ga je učinila besmrtnim među navijačima Partizana – Haris Brkić je “zaustavljen u koraku i snu” na današnji dan prije 18 godina, nakon što je tri dana ranije pogođen sa dva hica iz malokalibarskog pištolja. Ubica nikada nije pronađen. Sa najtrofejnijim srpskim klubom tri puta je bio šampion Jugoslavije i vjerovatno ključni čovjek u pohodu do fajnal-fora Evrolige 1998. godine.
Piše: Slobodan Manojlović
Haris se košarkom počeo baviti sa deset godina u Sarajevu i već sa 16 došao je na prag ulaska u prvi tim Bosne. Građanski rat odlučio je da umjesto povratka u redove “studenata” Brkić 1992. godine ode u ekipu koja je tada pokorila Evropu. Uslijedio je odlazak na kaljenje u Borac iz Čačka, koji je tokom istorije iznjedrio neke od najboljih šutera na ovim prostorima (Radmilo Mišović, Dragan Kićanović i mnogi drugi). Nakon godinu dana vraća se u Partizan, gdje je već sa 19 godina pokazao klasu i Crvenoj zvezdi u derbiju “sasuo” 30 poena. Narednih godina postaje najbitnija karika u Partizanovom lancu. Voljeni klub napustio je 1999. godine, kada je otišao u Budućnost sa kojom je osvojio titulu prvaka Jugoslavije. Ljubav nije imala zaborava pa se u Partizan vratio naredne godine. Po povratku je uspio da odigra samo tri utakmice prije nego što će njegov život biti prekinut u 27. godini života ispred hale “Pionir” u kojoj je proveo najljepše godine karijere. Imao je još štošta da pokaže.
O Harisu Brkiću kao košarkašu, čovjeku i ranjenoj duši koja je morala da napusti svoj rodni grad, razgovarali smo sa trenerom Lijetkabelisa Nenadom Čankom. Donedavni šef struke Partizana je bio Harisov saigrač u “crno-bijelom” dresu.
“Pamtim ga kao najtalentovanijeg igrača sa kojim sam trenirao u karijeri. Žao mi je što u tom momentu dok je igrao nije iskoristio sav svoj potencijal. Bio je neviđen košarkaški talenat. O njemu kao čoveku imam samo reči hvale. Bio je stariji od mene dve godine, zajedno smo stasavali u Partizanu. Ne mogu da kažem da smo bili previše bliski, ali smo mnogo poštovali jedan drugog i imali smo jako korektan odnos”, kaže Čanak za eTrafiku.
Za njegov dvokorak mnogi kažu da je bio potez ispred tog vremena. Kakvo je vaše mišljenje?
Po tom košarkaškom talentu i vicu bio je bez premca u ondašnje vreme. Fizički je bio veoma moćan i eksplozivan, čvrst u duelu. Prvi korak mu je bio čista eksplozija. Taj njegov produženi dvokorak je do tada bio neviđen. Sve te karakteristike su ga činile jednim od najboljih napadača Evrope tog vremena.
Koliko je patio za košarkaškim klubom Bosnom i rodnim Sarajevom koje je napustio prije punoljetstva?
Sarajlije su specifične, uvek je bilo priča o tome, ali isključivo između njih koji su iz Sarajeva. Prisećali su se nekih anegdota i pričali o svojoj muci na njihov humorističan način. Verovatno je imao žal za svime što se desilo, ali je uvek to pokazivao kroz šalu. Nekad na svoj, a nekada na tuđi račun. Onako, tipičan sarajevski humor.
Da li je imao problema u Beogradu zbog svoje nacionalnosti?
Odgovorno tvrdim da nije, bio je omiljen gde god da se pojavio i nigde nikakvih problema nije bilo. Izuzimam ona skandiranja na derbijima sa Crvenom zvezdom, to je jednostavno tako. Što se tiče samog života, Haris je bio prihvaćen kao da je rođeni Beograđanin.
Možete li da ispričate šta se desilo u noći kada je ubijen?
Te večeri je bio trening pred gostovanje Efesu u Istanbulu. Trening je bio u osam. Ja sam došao u pola osam, Haris je već bio u svlačionici. Pozdravili smo se i počeli da se spremamo za trening. Na trening je ipak zakasnio pet minuta za šta se izvinio po ulasku na parket. Ne znam zašto je zakasnio kada je pre mene ušao u svlačionicu. Počeo je trening. U jednom trenutku žalio se treneru Darku Rusu da mu nije dobro i da ne može da nastavi. Ruso ga je oslobodio treninga i rekao da se vidimo sutra na aerodromu pre polaska za istanbul. Nastavili smo trening da bi u jednom trenutku ušao ekonom Tomašević. Bio je van sebe, sav unezveren. “Upucan je Haris”, tog trenutka prekidamo trening i svi mislimo da je to nemoguće. Čekalo se tri dana da vidimo šta će da bude i završilo se najtragičnije što je moglo. Ne znam šta se dešavalo u tom periodu u njegovom životu. Tri dana pre nego što će se tragedija desiti igrali smo utakmicu u Novom Sadu, gde je bio ubedljivo najgori na terenu. Potpuno neprepoznatljiv. Nisam bio toliko blizak sa njim da mi se poveravao i da znam šta ga je mučilo u tom trenutku. Jednostavno govorim one činjenice koje sam video kao njegov saigrač.
Koliko su Partizan i srpska košarka izgubili njegovim radnim odlaskom?
Najviše su itgubili njegovi roditelji, u odnosu na to sve ostalo je bespredmetno pričati. Što se tiče košarkaške priče, sigurno je da su mnogo izgubili Partizan i reprezentacija. To je bio igrač koji je mogao da donese mnogo radosti u narednim godinama.
