Nema ulaska u svijet kriminala, sve postepeno ide. To su duge godine koračanja kao i u svemu u životu. Ne postaješ ni sportista za jedan dan, kao što ne postaješ ni prestupnik, kazala je za eTrafiku nekadašnja košarkašica Olivera Ćirković, koja se nakon uspješne sportske karijere otisnula u svijet kriminala kao članica pljačkaške grupe Pink Panter. Nakon izlaska iz grčkog zatvora, prošle godine Ćirkovićeva se okrenula promociji autobiografske knjige “Ja, Pink Panter” koja je naišla na odličan odjek kod publike u Srbiji i regionu.
Piše: Slobodan Manojlović
Knjiga je u BiH u prodaji od ovog mjeseca, a Ćirkovićeva će u petak i subotu prisustvovati Banjalučkom sajmu knjiga gdje će se družiti sa svojom čitalačkom publikom. Tokom bavljenja kriminalom tri puta je završila u grčkim zatvorima, a u žižu tamošnje javnosti dospjela je 2012. Godine, kada je pobjegla iz zatvora u Atini. Ukupno je u kazamatima zemlje buzukija, maslina i Bogova provela sedam i po godina. U jednom trenutku bila je osuđena na 32 godine robije, ali je sudskom borbom uspjela da smanji kazne i vrati se u rodni Beograd. Njen životni put po kojem bi se mogli snimiti ili igrani film ili serija počeo je kao kod mnogih jugoslovenskih djevojčica.
“Sve je počelo sasvim normalno u jednoj zdravoj porodici. Moja karijera i bavljenje košarkom počeli su u desetoj godini. To je podrazumevalo velika odricanja. Nije bilo letovanja ni zimovanja, sve sam podređivala tome da postignem što veći uspeh. Potrebno je mnogo volje da od ne znam koliko hiljada igračica stigneš do onih 12 koje igraju za reprezentaciju. Igrala sam za Crvenu zvezdu, kasnije sam u sezoni 1990-1991 prešla u Jedinstvo iz Tuzle koje je tada bilo prvak Evrope. Odatle nosim i najlepše uspomene iz svoje igračke karijere, radi se o verovatno mojoj najboljoj sezoni. Ta sjajna karijera se nastavila u inostranstvu. Sedam godina sam igrala za grčkog prvoligaša Pagrati, a nakon toga sam otišla u Sloveniju. Kasnije sam bila sportska direktorica Crvene zvezde. Sve u svemu, jedna duga i ozbiljna karijera”, kaže nekada jedna od najboljih igračica Evrope na poziciji krilnog centra.
Da li ste sportskom karijerom osigurali dalju egzistenciju?
Moja majka je bila pažljiva i brinula o tome. Ja sa novcem nisam znala tada, a ne znam ni sada pa je ona čuvala moj novac. Kupovale su se nekretnine, odvajano je na stranu. Nisu ti ugovori u košarci bili milionski kao danas. Ipak, mogla je da se izbori dobra pozicija u sportu, društvu i svemu što ide nakon karijere. Ti sportski kontakti su donosili samo dobro. Ne pamtim period u životu da sam ostala bez novca. Već sa 16 godina u Jugoslaviji sam primala stipendiju koja je bila u visini tri mjesečne plate moga oca.
Kako ste došli do kontakta sa podzemljem?
Prvi kontakt sa ljudima iz prestupa je vezan za mog bivšeg supruga sa kojim imam dete. On nije krupan prestupnik, može se reći da se radi o srednjem ka sitnom. Tu negde počinjem da srećem ljude sa margine. Prvi kontakti mi nisu delovali opasno. Ti ljudi su mi više delovali kao zbunjena i naivna deca nego neko ko je opasan. Kako sam ih vremenom sretala, jer su bili bliski sa suprugom, tako sam se i ja opuštala. Postali su mi normalna pojava. Ranije su izazivali čuđenje jer sam dolazila iz drugog sveta. Nisam imala kontakta sa ljudima iz kriminalnog miljea. Ušli su u moj život na mala vrata bez toga da me uznemiravaju, plaše ili brinu. Možda je to deo mog karaktera. Onda sam uz njih počela sa kupovinom neke firmirane kradene garderobe. To je dosta jeftinije, u pola cene ili u trećinu. Počele su kućne prodaje u Beogradu. To su radnje koje su radile regularno. Oblačili su se tu političari, sportisti i sva elita Srbije. Sa krajem košarkaške karijere počela sam da se time bavim paralelno. Krenula je legalno-nelegalno priča koja se posle otimala kontroli. Svakim danom sam bila sve agresivnija i htela sve više. Odlazila sam u inostranstvo da otkupljujem tu robu kako bih prva došla do nje. Pokazivala sam im radnje koje su dobre i koje bi me interesovale. Ulagala sam u te ljude jer često nisu imali novac za put. Oni su dosta laki na novcu. Žive za dan, zato jako često u kratkom periodu sve potroše. Tako sam počela da se sve više približavam kriminalu i indirektno učestvujem u njemu. Iz godine u godinu sve je bilo gore. Više, obimnije i jače.
Šta je uzrokovalo da pređete na viši nivo i ozbilnije uđete u kriminalne poslove?
Krupan prelazak u nekog ko će biti deo svega toga je prvi odlazak u zatvor nakon pljačke na jednom ostrvu. Moguće je da je tada sudstvo bilo previše grubo prema meni. Mogla sam da prođem sa uslovnom kaznom. Bolje bi bilo po grčko pravosuđe i mene da se tako završilo. Ukoliko si borben i buntovan i jakog karaktera, onog trenutka kada uđeš u zatvor ulaziš u fabriku zla koja će te pretvoriti u mnogo opasnijeg prestupnika nego što si bio. Sitni kriminalac postaje srednji, a srednji krupni. Zatvor je fabrika zla koja donosi samo zlo i proizvodi samo još veći kriminal.
Koja vrsta robe vam je bila glavni cilj u pljačkama?
Sve smo radili, to je trajalo dugo godina. Na kraju su bile samo zlatare i radnje sa firmiranim satovima. Kako protiče vreme, naravno da u toj gradaciji ideš ka onom što je najskuplje. Rađene su i najskuplje bunde i tepisi i zlato. Sve što ima veliku vrednost prošlo je kroz moje ruke jer se radi o dugom nizu godina. Na kraju je taj kriminal postao grub i agresivan. Ne mislim na ugrožavanje drugih ljudi već na način na koji su pljačke obavljane. Zaletanje automobila u izloge i njihovo razbijanje, to je dobilo taj naziv Pink panteri. Po meni je to običan prestup kao i mnogi drugi.
Da li su Pink panteri velika kriminalna organizacija?
Policija je pomogla u stvaranju tog mita. Kažu da je to jedna organizovana grupa, a to nije istina. Pink panter je mit koji označava način rada. Zaista postoje ta dela, nisu izmišljena i ja ih ne osporavam. Naravno da su se dešavala i to su milionske cifre. To nije jedna grupa već to radi više njih. Neki se poznaju, neki ne. Većinom se znaju kao uostalom i u sportu kojim sam se dugo bavila. To je posao kao i svaki drugi iako nekome zvuči ružno kada se to izgovori. Traje godinama, razvija se, ima svoje uzroke i posledice kao i svaki drugi posao.
Koji je najveći plijen od jedne pljačke u kojoj ste učestvovali?
Svi koji su mnogo radili to ne znaju. Pređe ti to sve u rutinu vremenom. Sve se svede da nemaš osećaj za novac i ne ceniš ga više. Sto ili tristo hiljada ti je kao kod normalnog čoveka hiljadu ili tri hiljade. Počinješ da gledaš život iz iskrivljene perspektive. Postaješ zavisnik od brzog sticanja novca. Bolesnik si. U toj iskrivljenoj perspektivi uđeš jako duboko, stignu te zatvor i nepravde. Vremenom se isprljaš. Tvoj pogled više ne bude ljudski nego vučji. Ništa ne gledaš poštenim i iskrenim očima čoveka koji nikada nije dotakao prestup. Priče o zavisnicima od adrenalina su gluposti. Niko ne voli da se plaši. To su ogromne cifre, ali treba biti svestan nekih činjenica. Jedna skupocena radnja može imati robe u vrednosti od tri ili četiri miliona evra. Ona se nikada ne naplati toliko nego oko 30 odsto od te vrednosti. Novac se dobija odmah, od tri miliona uzme se milion koji podele četvoro ili petoro ljudi. Postoji dosta čest slučaj i da zlatari ili vlasnici radnji utrostručuju vrednost da bi zaradili novac od osiguranja. Kada se sabere sve što se delilo, generalno mogu da kažem da se radi o ogromnim ciframa.
Da li su ljudi koji se bave ovakvim poslovima nasilni, imaju li neku sličnost sa kriminalcima iz 90-ih godina prošlog vijeka?
Ne postoji nikakva veza, radi se o sasvim različitom vidu kriminala. Meni su devedesete godine i takve stvari neprihvatljive zbog naših ljudi i zemlje. Možda sam time neki lažni patriota jer sam se i sama bavila kriminalom van svoje zemlje, ali bolje i lažni nego nikakav. Svi ljudi koji su sa mnom radili prestupe su mi slični što se tiče moralnih principa. Nikada prestup nismo uradili u Srbiji, sve je bilo van granica zemlje. Sav novac donošen je u Srbiju i trošen u abnormalnim količinama. Ne opravdavam ono što smo radili, ali je meni moralno prihvatljivije od nasilja i prestupa u mojoj zemlji.
Koliko je bekstvo potreslo policiju i javnost u Grčkoj?
Jako ih je pogodilo. Najviši kriminalni čin za njih je bekstvo. Bilo koji oblik kriminala ne može da se poredi sa tim. Čak i oružane pljačke i ubistva ne mogu da se porede. To je udar na Ministarstvo pravde, policiju i na državu. Jako težak čin jer su zatvori najobezbeđeniji. To su utvrđenja, kompleks iz kojeg sam pobegla je ulica u kojoj je 150 policajaca. Kada je tako nešto veliko, to je udar i na državu.
Nakon toga ste ponovo uhapšeni u Grčkoj i odslužili svoju kaznu. U tom periodu ste počeli i da pišete. Kako je došlo do toga?
Iz nemoći. U tom trenutku kada sam počela da pišem bila sam osuđena na 32 godine zatvora. Delovalo mi je da je sloboda jako daleko ili da se možda nikada neće ni desiti. Pisanje je bilo čin da pokažem ljudima da sam živa. Dala sam sebi dodatnu enrgiju knjigom i ljudi su shvatili da sam živa. Onda je Milomir Marić došao kod mene u zatvor i dobila sam drugu šansu da se vidi da sam živa. To mi je dalo snagu da preživim sve te godine i dočekam slobodu. Knjiga na početku nije doživela neki uspeh obzirom da sam bila zatvorena. Nije bila promovisana ni reklamirana. Doživela je ekspanziju tek mojim izlaskom.
Iza vas su sportska i kriminalna karijera, sada se bavite pisanjem. Da li je u planu i neko četvrto zanimanje?
Svakako da jeste, čekam nove prilike i ne propuštam ih u životu iako trenutno nemam jasne planove. Ovog meseca bi trebalo da dođu ljudi iz SAD da razgovaramo o filmu o mom životu. Što se tiče knjige, nastavak bi trebao da izađe narednog meseca, a u planu je još jedan deo kako bi se zaokružila trilogija. Nakon toga verovatno više neću pisati.
