Goran Tadić, kantautor, kompozitor i pjesnik iz Novog Sada bavi se umjetnošću iz sasvim sebičnog razloga – da bi imao šta da doživi.

U poeziji Gorana Tadića ima mnogo iskri, koje čitalački trenutak mogu da ozare obasjanjima neočekivanog smisla. Jednostavni i nepretenciozni stihovi Gorana Tadića i sami su dašak slobodnog mišljenja čovjeka koji se ne miri da robuje istrošenim konvencijama i banalnostima života.

Tišina

Ne znam čime bih objasnio bučnu tišinu
koja odjekuje šupljim danima mog takozvanog života.
Da u meni reči ima, bila bi prva
kojoj bih poverio ovo što je od mene ostalo.
Nemam reči ni za sebe, ni za tebe,
nema ni onoga između redova
što bi nam maštu zagolicalo,
pa bi se činilo da razumeš
kada ti šapnem ispod pupka
nešto za šta si mislila da je greh i pomisliti,
a kamoli čuti na sopstvenoj koži.
Izbrisao sam i redove i ono između njih.
Ne pitaj zašto, nema ko da ti odgovori.
Nemam na koga da trošim ćutanje.
Ni sebe više nemam za sagovornika.
Možda to tako ide s godinama?
Ako ide, zašto već jednom ne ode?
Ne mogu ti biti zahvalan
za to što si narušila bučnu tišinu
koja odjekuje šupljim danima
mog takozvanog života.
Loša sam prilika.
Praznina je moje agregatno stanje.
Nije me ostalo ni za uzdah,
a kamoli za reči koje bi volela da čuješ.

Goran Tadić

Napiši komentar