Opraštamo se,
opraštamo se i strasno
dugim nogama odlazimo u svet.
Ti u svoju mladost onuda iza fabrika,
iza pristaništa i mosta,
niz raskršća koja se razilaze kao posvađani ljudi.
Ja u svoju mladost onuda uz prugu
gde trava ima ukus vode, peska i sunca.
Nikada više nećemo sedeti u istoj klupi
ni jedno od drugog prepisivati zadatke,
ni deliti užinu na odmoru.
Nikada se više neću smejati
tvojim olinjalim lutkama,
ni ti mom neukroćenom zvrku na temenu
za koji su me večito čupkali
oni što sede iza nas.
Nije ovo više završena samo jedna školska godina.
Kažu: gotovo je detinjstvo.
Jedno veliko detinjstvo danas je gotovo.
Kažu, i svi su zajedno radosni
i kotrljaju se niz stepenice
kao šaka prosutih klikera,
i svi su smešni od zadovoljstva
kao plastelinske figure,
i svi su šareni i čudni
kao grad za vreme velikih praznika.
Samo ja znam: nikada više,
nikada više,
nećemo se uhvatiti za ruke
ni hodati od ugla do ugla
i pokušavati uzalud da se setimo
dok ćutimo nečeg vrlo važnog,
nečeg toliko ogromno važnog
čega se razdvojeni
nikada više nećemo moći setiti.
