Hej, trebaš mi noćas
Hej, trebaš mi noćas,
da se požalimo na svoje živote,
zbog kojih nemamo zajednički,
ili, tek onako, da budeš kraj mene,
kao da sedimo na gajbi ispred marketa
i čekamo da se život dogodi i nama.
Noćas bismo mogli biti drugari.
Ugasimo svetlo, igramo “Kaladont”
i smejemo se, jer sam MAGARA,
a ti samo MA.
Zamoliš: “Hajde da zamenimo jastuke?”
“Šta fali tvom?”, pitam.
“Tvoj pamti lepše snove.”, kažeš,
a ja se postidim što znaš za njih
i kažem: “Pusti to, bilo, pa prošlo”.
“Dođi na moje rame?”
“Neka, lepo mi ovako da te gledam”…
“Nema šta da vidiš”.
“Stvarno sam ti još uvek lepa?”
Hej, trebaš mi noćas,
da lenčarimo, da pričamo koješta,
da ne slušamo muziku,
ne gledamo filmove,
u ponoć da kokamo kokice,
da se njima gađamo,
da pravimo palačinke oko tri,
u četiri da me pitaš kako ću ustati za posao,
a ja da kažem: “Baš me briga, daću otkaz”…
Hej, trebaš mi noćas,
da me pred zoru pitaš
da li sam se sinoć šalio za rame,
da te zadirkujem da ti rame ne bi trebalo,
da nismo ostali bez cigara,
da pazim da ne primetiš kad šmrcnem
i da se pravim da nisam primetio
kada si šmrcnula.
Hej, trebaš mi noćas,
ne bi to smela propustiti.
Goran Tadić
