Student Inžinjerskog dizajna proizvoda u Zenici Haris Badžić (19) već četiri godine se bavi fotografijom po čemu je postao prepoznatljiv u svom gradu i šire. Kao freelancer fotografiše za medije, predavao je fotografiju u okviru projekta ONAuBiH, dok dosta vremena posvećuje i umjetničkoj fotografiji.
Za eTrafiku prisjetio se svojih početaka, fotografisanja za medije, otkrio planove za budućnost te osvrnuo na podršku roditelja i prijatelja koja je trenutno jača negi ikad…
Fotografija me je oduvijek privlačila. Uvijek mi je bilo zanimljivo gledati “čike” i “tete” sa onim velikim objektivima na utakmicama, događanjima i slično, pa mi se svidjelo. Nadao sam se da ću i ja jednog dana moći tako. Takođe, i moj tata je često fotografisao mene i porodicu, tako da se moji prvi kontakti sa fotoaparatom vezuju za djetinjstvo. Naravno, prvi ozbiljniji dodiri sa objektivom su bili dosta kasnije, 2007. godine kada sam se više počeo zanimati. Ljubav se razvila polako, nisam ni shvatio, a bio sam „zaražen“.
U početku sam učio sam. Čitao sam mnogo knjiga, tražio. Kasnije su me učili fotografi poput Harisa Čalkića, Mirze Subašića, Jasmin Agović na projetku „Fotonovinarstvo“ ONAe u BiH i drugi.
Aparati su me okruživali skoro uvijek. Analogni, a kasnije i digitalni. Svoj prvi aparat sam dobio 2008. godine, ako se ne varam, a sad fotografišem dSLRom već godinu i pol, dvije. Svi se nekako “žalimo” da je fotografija skup “sport”, kako je nazivamo često. Oprema je skupa, a opet, nikad nije bila jeftinija kao sad, tako da… ko od toga živi, mora da uloži, nekada će se isplatiti. Ipak je u našoj zemlji to malo drugačije nego drugdje pa…
Roditelji su u početku moju strast za fotografisanjem smatrali samo hobijem, možda čak i nekim prolaznim hirom. Ali uvijek sam imao njihovu apsolutnu podršku, čitava porodica me podržavala i na tome sam zahvalan. A i prijateljima. Sad tu podršku imam više nego ikad.
U svaku fotografiju unosim dio sebe
Fotografija mi predstavlja jedan način na koji mogu da iskažem ono nešto što osjećam u određenom trenutku. Da li sam u tome i uspiješan, ne znam. U svaku fotografiju pokušavam unijeti malo sebe, dati taj neki lični doprinos, mogu pokazati svoje raspoloženje i svoje viđenje svijeta. Često se trudim objektivne stvari predstaviti na neki svoj, subjektivni način. Nemam uvijek priliku za to, kad recimo fotografišem za neku vijest, onda je objektivna situacija jako bitna. Ali kad imam vremena za svoj lični pečat, zašto da ne!
Fotografisanje za medije
Tu i tamo fotografišem za medije, iako trenutno ne radim ni za koga, dakle, freelancer. Volio bih to da mijenjam, taj status freelancera, slobodnog fotografa. Meni se sviđa posao fotoreportera, naporan i stresan sigurno jeste kad znate da morate da budete brzi i kvalitetni, da pošaljete svojoj agenciji fotografije čim prije, da te fotografije moraju biti dobre, da morate fotografisati po kiši, suncu, snijegu, vjetru i u svakakvim situacijama. Ali ima to i prednosti za nas adrenalinske ovisnike. Nažalost, bilo je ružnih situacija, ali smatram to samo jednim dijelom ovog posla. Ljudi su se nekako oslobodili tog nekog “straha” od fotoreportera, često se prave da ih i nema. To je dobra stvar. Naravno, ima ljudi koji ne žele da ih se fotografiše iz samo njima poznatih razloga. Prema zakonu FBiH fotografisanje je dozvoljeno na javnim površinama, pa onda ne znam… bilo je ispada i sukoba sa agresivnim ljudima, ali to se završi uvijek nekako dobro, proradi adrenalin, ali dešava se, dio posla je to. Bilo je i nekih manjih “okršaja” sa policijom, zaštitarima, ali oni samo rade svoj posao i često shvate da ste i vi tu da radite svoj posao pa se to izgladi.
Umjetnička fotografija s jedne, i fotografisanje za medije, s druge strane
Kreativna, umjetnička fotografija daje neku apsolutnu slobodu da se izraziš, ako želiš i znaš. Pravila su tu da se krše, a kreativna fotografija daje šansu za to. Mana bi možda bila što se od kreativne fotografije teško može živjeti. Kod nas je situacija takva da se od bilo kakve vrste fotografije ne da živjeti, ima izuzetaka i čast izuzecima, ali je dosta teško. Rad za medije opet daje neka sredstva, pretpostavljam veća nego kod kreativne fotografije, ali često uzima mnogo vremena i “oduzima” kreativnu slobodu, mada se da i tu dati svoj lični pečat, ovisno o situaciji. Svaka ima dobre i loše strane, neki kompromis je vjerovatno dobro rješenje.
Gitara kao još jedna ljubav…
Student sam Mašinskog fakulteta Univerziteta u Zenici, odsjek Inžinjerski dizajn proizvoda (IDP), dok slobodno vrijeme provodim na internetu, bavim se amaterskom produkcijom muzike, član sam Omladinskog hora Milenka Karovića, sviram gitaru… Gitara je još jedna bitna aktivnost u mom životu, sviram je skoro svaki dan, barem pola sata, ali se zna desiti i da to bude duže, mnogo duže. Teško je fotografisati gitare. Teško je izmisliti nešto novo. Ne kažem nemoguće, ali je pomalo teško, jer gitare su oko nas oduvijek, tako da su puno i fotografisane.
Konkursi, takmičenja, samostalne izložbe
Što se tiče konkursa i takmičenja ne bih ništa posebno izdvajao, nekoliko izdanja u novinama, nešto i na web-portalima, neki konkursi… jedino bih naveo da sam predavao fotografiju i fotonovinarstvo na Kampu ONAe u BiH prošle godine na Boračkom jezeru, na tom pozivu sam im zahvalan.
Samostalne izložbe nisam još imao. Nekako se ne smatram dovoljno “zrelim” za taj korak. Volio bih, ali vidjet ćemo šta vrijeme nosi.
Oprema
Što se opreme tiče, to je dosta skromno. Posjedujem Nikon dSLR aparat, kit objektiv, portretni objektiv, blic… Tu i tamo se krpim(o) s kim može to da se radi, dosta i drugi fotografi znaju da pomognu, ako nedostaje nekom neki dio opreme. Na to neko povjerenje i poznanstvo ide.
Fotografija će uvijek imati svoje mjesto
Fotografijom se definitivno namjeravam baviti i dalje. Sad sam upisao Mašinski fakultet ovdje u Zenici, ali fotografija će uvijek imati svoje mjesto. Ona mi sama po sebi donosi neko zadovoljstvo. Kao što sam već spomenuo, volio bih da radim u nekoj agenciji ili za neke novine, kao fotograf i mislim da bi mi to nekako bilo dosta. To mi je želja. Kada bih mogao birati, bili bi to naravno Reuters, AP, AFP, Getty Images ili kao reporter za recimo National Geographic, ali to je meni još daleko i svako ko radi za jednu takvu agenciju mora biti izuzetno dobar. Ali agencija, portal, novine, to mi je sasvim dovoljno, samo da se bavim tim poslom koji volim.
Volio bih da se moj talent i rad vide. Ne slava. Da neko pogleda neke moje radove i kaže, vidiš, ima nekih dobrih radova, možda da pokrenemo neku saradnju…
Analogni aparat i ručno razvijanje filmova
U ovo digitalno doba teško je raditi sa analogijom, zbog brzine kojom možete imati digitalne fotografije i rezultate svog rada, što je dosta bitno. Osim toga, imate veću mogućnost učenja na greškama. Ispucate karticu, ako ne valja, obrišete i ponovo. Sa filmom je drugačije. Imam malu kolekciju analognih fotoaparata kojom volim da fotografišem kad imam vremena.
Aparat nosim sa sobom kad god mogu
Desi se nažalost često da mi aparat ne bude pri ruci, pa propustim neku priliku. Ali nekada jednostavno iz objektivnih razloga ne mogu da ponesem aparat i požalim što nemam barem kompaktni aparat sa sobom, ali eto. Kada je neko dešavanje, naravno, aparat se nosi. A volim fotografisati različite motive. Iskren da budem, najviše me zanima news fotografija, praćenje dešavanja, utakmica i volio bih da jednog dana uspijem na tom polju. Ali volim da fotografišem i ljude u kojekakvim situacijama jer to odražava nas, naše živote.
eTrafika.net – Ognjen Tešić
