Iako je živio samo 36 godina, gitarista i vokal benda Ekatarina Velika (EKV) Milan Mladenović ostavio je neizbrisiv trag na rokenrol mapi regiona. Da nije bilo nesrećne bolesti zbog koje je prerano napustio ovaj svijet, “dečak iz vode” bi danas slavio 60. rođendan. O tome gdje bi Milan bio da nije bilo raka pankreasa zbog kojeg je u najboljim godinama napustio ovaj svijet i otišao u legendu, kakav je bio muzičar i čovjek, razgovarali smo sa Ivanom Rankovićem Rakom, bubnjarem EKV-a u peridu od 1985. do 1987. godine.
Piše: Slobodan Manojlović
“Mislim da bi se bavio istim stvarima koji se bavio i tada – svirao gitaru i pravio pesme. Njega je malo toga interesovalo izvan okvira muzike i umetnosti. To ne znači da nije bio svestan sveta oko sebe. Pratio je on šta se događa, umeo je ponekad žestoko da se iznervira događajima iz sveta politike, ali sve to na njega nije ostavljalo tako dubok utisak kao muzika i umetnost uopšte. Bio je pasioniran u vezi toga”, kaže Ranković.
Šta je Mladenovića izdvajalo od ostalih muzičara bivše Jugoslavije?
Njegov talenat. Retko ko je pravio tako dobre pesme, retko ko je svirao gitaru tako melodično i retko ko je pevao tako dobro.
Koji dio njegove ličnosti je na vas ostavio najveći utisak?
Iskrenost. Kao pravi umetnik stvarao je muziku isključivo po svom ličnom ukusu. Nikada nije kalkulisao emocijama u cilju marketinga. Nikada nije snizio umetnički nivo svoje muzike u cilju približavanja širokim narodnim masama. Nikada nije razmišljao o prodaji. Bilo mu je potpuno svejedno da li će se njegova ploča prodati u pet ili u petsto hiljada primeraka, bilo mu je važno da je njemu dobra. Prezirao je ulagivanje publici. Smatrao je da pravi umetnik ne sme da se orijentiše prema njihovom ukusu i da mora da drži do svog integriteta po svaku cenu. Jednom se na nekoj žurci žestoko posvađao sa nekim režiserom koji je pričao da u svaki svoj film ubaci par scena seksa jer “narod to voli, to prodaje film”. Milan ga je žestoko isprozivao . Rekao mu je da je sramota za umetnost, da onog trenutka kada umetnik počne da se ulaguje trendovima, publici vladajućim strukturama ili bilo kome, on više nije to. Sećam se da smo pre izlaska albuma “S vetrom uz lice” svirali retko i uglavnom u centrima, relacija Beograd – Zagreb – Ljubljana. Skoro svaki iskorak van te linije dovodio nas je u čudne situacije. Događalo bi nam se da odsviramo ceo koncert u grobnoj tišini… Ni aplauza, ni zvižduka.. Ništa. Posle takvih svirki Milan bi spakovao gitaru i rekao, više za sebe: “Ovi debili nas ništa ne kapiraju, ali to je njihov problem”. Par godina kasnije bio je obožavan od svih.
Da li je Milan bio neko ko se pita za sve u Ekatarini Velikoj ili su i drugi članovi imali udjela u odlučivanju što se tiče stvaralaštva?
Svi članovi su imali udela u pravljenju pesama i svako je bio ravnopravan u davanju predloga i sugestija. Neko bi doneo osnovnu ideju, motiv ili rif. Najčešće je to bio Milan. Onda bi svi zajedno od toga “klesali pesmu”. Tako je recimo nastala pesma “Novac u rukama”. On je došao jednog dana na probu i počeo da svira uvodni rif. Mi ostali smo se nakačili na to i posle nekog vremena izašla je pesma. Neke su pesme nastale iz džemovanja. Kao recimo “Ti si sav moj bol”. Milan je u početku imao naslov i postojala su ta četiri akorda koja smo na probama vrteli dok nam ne dosade. Tek kasnije je došao tekst i onda smo skockali celu pesmu. Sećam se da sam se nasmejao kada sam prvi put čuo naslov pesme. Zvučao mi je kao neki narodnjak. Ali kada je Milan napisao ceo tekst sve je dobilo pravi smisao. Inače je u bendu vladala velika sviračka sloboda. Sem sitnih sugestija niko nikome nije solio pamet kako treba da svira. Važno je bilo samo emotivno učestvovati u celoj stvari.
Kakav je Mladenović bio privatno, van svirki i muzike?
Isti kao i u umetnosti – iskren do koske. Bio je vrlo duhovit, pun empatije, umeo je da sasluša i razume probleme drugih. Uvek bi davao iskren savet ili sugestiju bez obzira što možda u tom trenutku uši dotične osobe to nisu želele da čuju. Bio je dobar drug uvek tu kad treba…
Koliko su narkotici uticali na njega kao stvaraoca i osobu?
Ne znam koliko su uticali na njega kao stvaraoca, ali nisam primetio da su uticali na njega kao osobu u nekom lošem smislu. Na svirkama je uvek bio maksimalno koncentrisan. Nikad nisam primetio da nije vladao sobom, instrumentom ili binom usled uticaja narkotika. Nikada nisam primetio da mu je gitara raštimovana ili da ne vlada glasom. A pogotovo nisam primetio da mu se ličnost menja. Bez obzira na spoljne uticaje uvek je bio isti. Iskren i pošten.
Kakvi su bili odnosi u bendu kada ste vi bili član?
Poprilično haotični. Milan, Margita i Bojan su bili poprilično hermetična ekipa, zatvorena u neki svoj svet. Imali su svoje interne žvake i fraze i neki čudan način međusobnog ophođenja. U jednom trenutku bi se voleli, a već u sledećem bi se žestoko posvađali. Onda ne bi govorili međusobno neko vreme, a onda bi se smirili. Meni je to sve bilo bez veze, tako da sam u početku sa njima komunicirao vrlo malo ili nikako. U to vreme su mi delovali poprilično razmaženo i isfolirano. Dolazili su iz meni mrskog Beogradskog “underground” miljea prepunog foliranata i raznoraznih “artsy-fartsy” likova tako da se prvih meseci mog boravka u bendu osim na svirkama i probama nismo viđali ni družili. U to vreme čak ni na svirke nisam putovao sa bendom već kombijem sa momcima koji rade zvuk. Kasnije su odnosi malo otoplili pa smo se zbližili i počeli da se viđamo i družimo privatno. Sa Milanom sam tokom vremena ostvario vrlo iskreno prijateljstvo i tako je ostalo do samog kraja. Sa Margitom sam jedno vreme bio blizak, ali nas je njeno prekomerno korišćenje narkotika međusobno udaljilo. Sa Bojanom se nisam družio.
Koji je bio najveći protivnik novog talasa?
Ne znam da li je imao protivnike. Obzirom da je vrlo mali procenat ljudi u staroj Jugi slušao i pratio tu vrstu muzike ne znam da li su mu protivnici uopšte i bili potrebni.
