Kažu da se stvari najviše cijene onda kad ih sami napravimo, i kad pred našim očima prvi put prorade. Čak i ako nemate dara za elektroniku i mehaniku, kao dijete ste barem jednom pokušali napraviti bar nešto jednostavno.
Piše: Nikola Zgonjanin
Koliko puta je svako od nas, u pokušaju da nešto napravi, došao u situaciju da mu nedostaje nešto, ili je taj dio jednostavno preskup, te zbog toga čitava stvar stane. Upravo takve situacije su navele Nevena Berendiku da konstruše 3D štampač, i prije svega omogući sebi rad pri budućim projektima.
„Na ideju sam došao kad sam vidio neke napredne cnc mašine koje se ne bave 3D printingom već su to glodalice koje rade u 3 ose. Onda sam malo tražio i došao do 3D štampača na internetu koji su izuzetno skupi i nepristupačni. Tada sam shvatio da to može biti jedan projekat koji mogu napraviti, a onda uz pomoć njega praviti dijelove za svoje buduće projekte. U suštini, 3D štampač se rodio iz potrebe, a i jer mi je bio interesantan sav taj princip“, rekao je Berendika za portal eTrafika.
Kao i svaki projekat, i ovaj je imao svoje prepreke, te je pojedine dijelove Neven nabavljao sa raznih strana svijeta, a kao i svakom studentu, najveći problem predstavljale su finansije.
„Finansijski je bilo najteže, nama studentima je jako teško obezbjediti novac za bilo šta pored fakulteta. Međutim, tu sam imao podršku roditelja i porodice, ali veći problem u svemu tome predstavljalo je to što su mnogi dijelovi nedostupni, pa je to uglavnom bila teška potraga i mrtva trka. Pedest odsto dijelova uglavnom je naručivano sa drugih kontinenata, a morao sam i da putujem u Srbac, Prijedor, i okolna mjesta, da lično odem po njih. Naravno, ako imate volju i znanje, daleko je jeftinije da štampač sami napravite.“
Što se tiče same konstrukcije 3D štampača, ona izgleda prilično jednostavno, ali nije. Za konstrukciju nečega ovakvog, potrebno je barem osnovno znanje iz elektronike, kao i mehanike. Naravno, danas postoje firme koje prave 3D štampače i prodaju gotove proizvode, ili prodaju kit komplete, pa je konstruisanje istih relativno dostupno svakome.
„Osnovna zamisao iza 3D štampača, bar moja, je da se koristi kao sredstvo za proizvodnju prototipa, na osnovu kojeg bi se uočavale greške i otklanjale prije masovne proizvodnje. 3D štampanje nije budućnost masovne proizvodnje, već kako sam rekao, proizvodnje funkcionalnih prototipova, na kojima bi se unapređivao sam proizvod. Štampači nisu toliko brzi, precizni i jeftini, jer jedno isključuje drugo, da bi bilo moguće da budu sredstvo masovne proizvodnje.“
Neven nije nov u oblasti konstruisanja, time se bavi od osnovne škole. Ali kako kaže, i pored naprednijih, i složenijih projekata, i dalje je najviše ponosan na svoj prvi projekat.
„Prvi rad sam imao u 8. razredu osnovne škole, konstruisao sam Teslin transformator uz pomoć auto dijelova. Tada je počelo svo to zanimanje, pa sam prešao na malo ozbiljnije radove. Što se njih tiče, najdraži mi je taj Teslin transformator, valjda jer mi je to prvi rad i sve sam ručno pravio. Tad sam prvi put i otkrio elektroniku, kad sam uz pomoć nekih integralnih kola napravio oscilator. Sljedeći projekat koji sam napravio bio je jednostavan autić na daljinsko upravljanje, ali sa jednom začkoljicom. Radio je sa dometom od preko 1.000 m i to je bio probni test za elektroniku koju sam pokušao da implementiram u uređaj koji bi pomogao farmerima na selu da mogu da naprave za vrlo malo para bežične prekidače za svoje mašine ili pogone, tako da sve kontrolišu iz svoje kuće.“
Zbog nedostatka finansija i zainteresovanja javnosti, i taj rad je podijelio sudbinu stotina drugih i ostao nezapažen u našoj javnosti, pored svog potencijala i moguće upotrebe.
„Dok sam bio u osnovnoj školi, imao sam saradnju sa udruženjem inovatora, ali već u srednjoj školi to je oslabilo, iz meni nepoznatih razloga. Smatram da u našem društvu nema dovoljno podsticaja za mlade koji nude rješenja i slične projekte, i čak nakon ovog posljednjeg, recimo zapaženijeg rada, nisam dobio konkretne ponude ni za posao ni za pokretanje nekog posla.“
Neven je svoj projekat izložio na INOST-u, ali tamo nije doživio uspjeh, jer komisija nije uvidjela prednosti u održavanju i troškovima korištenja, te je štampač shvatila kao samo jedan projekat sa interneta.
„Na INOST-u nije bio nijedan projekat bar približno sličan 3D štampaču. Možda je to moje subjektivno mišljenje, ali mislim da je 3D štampač bio jedan od boljih, ako ne i najbolji projekat, kao i najperspektivniji u svojoj kategoriji. Međutim, tu smo dobili određena negodovanja da se to kopira sa interneta i završili smo sa utješnom nagradom. Kad bismo tako primarno gledali, svaki 3D štampač koji radi na principu taloženja po 3 ose je isti, jer im je funkcija i način rada isti. Ja sam se trudio da izmijenim konstrukciju printera tako da bude što efikasniji, a da troškovi izrade budu svedeni na minimum. To nisam radio iz razloga što je meni skupo da to napravim, već da bih ga komercijalizovao, da bi ovdje bio pristupačan, ali je iz nekog razloga i to poprimilo negativne komentare. I dalje nisam uspio da ga komercijalizujem, niti da ostvarim neki poslovni uspjeh, osim naravno pomoći pri izradi dijelova za svoje naredne projekte.“
To Nevena nije obeshrabrilo, te je nastavio sa konstruisanjem i koristi svoj 3D štampač u njegovoj primarnoj namjeni, proizvodnji prototipova.
„Trenutno radim na konstruisanju kvadrikoptera ili uređaja poznatijeg kao dron, bespilotna letjelica. Kompletne dijelove za taj kvadrikopter sam pravio na 3D štampaču od plastike, jer su lagani i postoji mnogo mogućnosti za izradu jednog dijela.“
Neven kaže da je konkurencija za moguće firme koje bi se bavile 3D štampanjem u BiH mala, te da se rijetko ko bavi time uopšte u regionu, iako postoji velika mogućnost poslovanja.
Tekst nastao u sklopu projekta “Može i drugačije”, koji finansira Fondacija SHL, a glavni partner je Hypo Alpe Adria banka.
tekst: eTrafika.net
