U Kragujevcu je na današnji dan, 1941. godine strijeljano oko 2.800 civila, među kojima više desetina đaka muške gimnazije.
Masakr nad civilima je otpočeo 19. oktobra, masovnim strijeljanjima po kragujevačkim selima, kao odmazda za 10 mrtvih i 26 ranjenih Nijemaca, u borbama sa ustanicima u blizini Gornjeg Milanovca. Nijemci su slijedili proklamovanu narednu da za svakog ubijenog njemačkog vojnika strijeljaju 100, a za svakog ranjenog 50 Srba. Prvo su strijeljani Jevreji i Srbi sa spiska nepodobnih. Kako taj broj nije bio ni blizu potrebnog, započela je masovna racija po kućama. Hapšeni su svi od 16 do 60 godina i masovno odvođeni na strijeljanje. Većina, oko 2 300 ljudi, strijeljano je 21. oktobra u Šumaricama i okolini. Direktor muzeja “21. oktobar” navodi da je imenom popisano 2796 ubijenih. Ova masovna egzekucija bila je samo jedna u nizu sličnih, pored Šapca, Kraljeva…, koje su izvršene u jesen 1941. godine od strane Nijemaca.
Kragujevac
O, nikada vi to nećete shvatiti,
jer vi se plašite smrti, a mi u njoj tražimo spas!
Čudi vas, zar ne:
stojimo i mirno gledamo u vas
i nema straha u našem nepokretnom oku
već samo prezir krije i mržnju svetu i duboku
njihov čudesni sjaj!
Vama je neshvatljivo:
mi, odrpani, iscepanih laktova,
mi, za koje su vam vaši govorili
da smo pogana dripačka rasa —
stojimo uzdignute glave i uspravnoga stasa!
I ne drhte nam vezane ruke,
i ne tresu nam se obnažena ramena,
i gledamo vas, gledamo i vidimo
— da vaša klecaju kolena
pred snagom pogleda naših!
Šire se zgranuto vaše razbojničke oči,
grče se u čudu vaša bezizrazna lica
i postajete šaka preplašenih ubica!
A znate li da olovnim, plamenim kuglicama
u bezumlju straha
sad sebe ubija sama svaki od vas!
Znate li da neće biti mira
vašoj otupeloj svesti
i od naših pogleda
da se više ne možete skriti!
Znate li da će vam noći,
užasne noći mučenja biti
i da više ne možete uteći,
nikuda uteći,
i da smo od vas jači,
i da smo od vas veći —
za srce veći!
Znate li da ćete ludeti od straha
kad god se jesenja kiša
sa mrakom ledenim
spusti vrh naših zaspalih glava
i da će i zemlja, i kamen, i drvo,
i cigla, i trava
očima gledati našim,
grudima disati našim,
da neće biti mira plašljivim srcima vašim,
čas ovaj da ćete kleti!
Vidite l’ ovu decu što rafal čekaju vreo?
Kad đačke torbice njine
iz ruku nedužnih padnu,
a knjige, olovke i gume
na zemlju prospu se hladnu,
kad mlade, nezrele voćke prerano otpadnu s’ grana
— sa vas će u blato spasti
na kostur namolovana maska ljudskoga lika!
Da l’ vas još uvek čudi
što voljno ostajem s’ njima —
ja, njihov profesor stari,
zar da ih ostavim same,
a sutra, zar sutra prstom da pokazuju na me!
To vi ne razumete,
to mi, divljaci znamo
profesor nije profesor sa katalogom samo!
Moj razred kuršume čeka.
A ja im predajem sada —
ne šta je pisao Držić,
već šta je herojska smrt!
Umesto školskoga zvona
zvoniće bolan i krt —
kašalj oružja vašeg.
Tad ćemo na odmor poći
i zagrljeni, hladni i nemi
bezbrojne dane i noći
san ćemo večiti sniti.
Moj razred kuršume čeka.
I niko ne šapće nikom!
Svi, do mališana zadnjeg,
napamet lekciju znaju!
Njihove detinje oči
zadnji put svetlucaju.
Ovde dvojkaša nema,
jer mi smo sinovi roda
u kome i najmanje dete
čim nauči samo da hoda —
već zna kako se mre!
Da l’ vas još uvek čudi
što voljno ostajem s’ njima,
ja, njihov profesor stari,
zar da ih ostavim same,
a sutra, zar sutra
prstom da pokazuju na me!
To vi ne osećate,
to mi, divljaci znamo —
profesor nije profesor sa katalogom samo!
Pucajte,
ja držim čas!
Radoje Radovanović
Frontal.rs
